Станислав Лем - Еден

„Понављаш то, мада сам не верујеш”, поче повишеним гласом Инжењер.

„Није у питању то у шта ја верујем”, прекиде га Доктор. „Ако је вера негде нарочито неумесна, онда ту неумесност представља баш Еден. Хипотеза о 'хушкању' електричног пса, на пример…”

„Како?”

„Називаш то хипотезом? Али, то је чињеница!” готово истовремено викнуше Хемичар и Инжењер.

„Варате се. Зашто нас је напао? Ништа о том не знамо. Можда изгледом подсећамо на неке овдашње бубашвабе или зечеве… А ви сте то асоцирали — извињавам се, ми смо тај агресивни поступак одмах асоцирали с оним што смо видели пре тога, а што је на нас деловало тако потресно, да смо изгубили способност мирног расуђивања.”

„А да смо га сачували и да нисмо одмах пуцали, сада би ветар наш пепео разносио тамо поред шумице, је ли тако?” добаци гневно Инжењер. Координатор је ћутао, прелазећи погледом од једног до другог.

„Учинили смо оно што смо морали да учинимо, али је врло вероватно да се десио неспоразум на обема странама… Зар мислите да су сви камичци загонетке већ сложени? А она творница, тобоже напуштена пре неколико десетина година и растројена? Шта је с њом? Где се уклапа тај камичак?”

Потраја неко време ћутање.

„Сматрам да је Доктор доста у праву”, рече Координатор. „Још знамо превише мало. Ситуација је утолико повољна, уколико можемо мислити да они о нама не знају ништа, као што мислим, углавном зато што ниједан од њихових путева, оних бразди, не пролази близу овог места. Тешко је ипак рачунати да ће такво стање потрајати дуго. Молио бих да размотримо нашу ситуацију с те стране, и да свако изнесе своје мишљење.”

„Сада смо у овој олупини заправо беспомоћни. Било би довољно да честито зачепе тунел, па да се овде погушимо као мишеви. Зато је упутна што већа брзина, баш зато што у сваком тренутку можемо да будемо откривени, а колико год хипотеза о агресивности 'дуплаша' била моја земаљска фантазија”, са жаром је говорио Инжењер, „ја ипак, неспособан да расуђујем другачије, предлажем, или заправо захтевам да одмах приступимо поправци свих уређаја, покретању агрегата.”

„Како оцењујеш, колико нам је времена за то потребно?” прекиде га Доктор. Инжењер се поколеба.

„А, видиш…” уморно рече Доктор. „Зашто да се заваравамо? Откриће нас пре но што посао завршимо јер, кажем то мада нисам стручњак, проћи ће дуге недеље док поправке не завршимо…”

„На жалост, то је истина”, сложи се Координатор. „Сем тога, мораћемо да допунимо залиху воде, а да не говорим о невољи коју ћемо имати с овом загађеном, која је преплавила доњи спрат; такође се не зна да ли ћемо у свом обиму моћи да обезбедимо све што ће се показати потребним за надокнаду кварова.”

„Следећи поход биће несумњиво препоручљив”, сложи се Инжењер, „и чак више похода, али можемо их предузимати ноћу, а затим, један део нас, рецимо половина, или двојица, треба стално да буду код ракете… али, зашто само ми говоримо?!” одједном се окрете према тројици ћутљивих слушалаца спора.

„У начелу, треба да што интензивније радимо у ракети и истовремено да истражујемо овдашњу цивилизацију”, рече полако Физичар. „Ти задаци се у великој мери међусобно сукобљавају. Количина непознатих је толико велика, да ће чак и стратегијски рачун мало помоћи. Једно је ван сваке сумње — ризик који граничи с катастрофом нећемо избећи, без обзира на изабрани начин поступања.”

„Видим чему смерате”, још истим ниским, уморним гласом поче говорити Доктор. „Хоћете да уверите саме себе како морамо наставити походе, пошто имамо способност да наносимо снажне, то значи атомске ударе. Разуме се, у самоодбрани. Пошто ће се то завршити тиме да ћемо против себе имати целу планету, немам ни најмање воље да учествујем у таквом пировском подухвату, који ће остати пировски чак и ако они не познају атомску енергију… а то уопште није сигурно. Која врста мотора покреће онај точак?”

„Не знам”, одврати Инжењер, „али није атомски. У то сам готово сигуран.”

„То 'готово' може да нас стаје свега”, рече Доктор. Одмаче се натраг и наслони главу склопљених очију на ивицу библиотечког ормана што је висио по страни, као да више није намеравао да говори.

„Квадратура круга”, прогунђа Кибернетичар

„А кад бисмо покушали… да се споразумемо?” поче с оклевањем Хемичар. Доктор седе усправно и, гледајући га, рече:

„Хвала ти. Већ сам се почињао стварно плашити да то нико неће казати.”

„Али покушати са споразумом, то значи предати им се у руке”, викну Кибернетичар скочивши с места.