Станислав Лем - Еден

„Аха! Без копања метарских насипа?”

„Ако за то не буде времена, без копања.”

Мало поћуташе.

„Колико још имамо воде погодне за употребу?” упита Кибернетичар.

„Непуних хиљаду двеста литара.”

„То је врло мало.”

„Врло мало.”

„Молим сад конкретне предлоге”, рече Координатор. На његовој глави у белим завојима појави се црвена мрља. „Наш циљ је да спасемо себе и… становнике планете.”

Завлада тишина. Одједном се све главе окренуше на једну страну. Иза зида је допирала пригушена музика. Лагани тактови мелодије коју су сви знали.

„Апарат! Издржао!…” прошапта зачуђено Кибернетичар. Нико му не одговори.

„Чекам”, рече Координатор. „Нико? Према томе, одлучујем: походи ће бити настављени. Ако нам пође за руком да успоставимо контакт у повољним условима, учинићемо све што буде могуће да остваримо споразум. Наша залиха воде је необично мала. Због недостатка транспортних средстава не можемо је одмах увећати. Морамо зато да се поделимо. Половина екипе стално ће радити на броду, друга половина ће истраживати терен. Сутра приступамо поправци џипа и монтирању бацача. Ако успемо, већ увече идемо у поход на точковима. Ко хоће нешто да каже?”

„Ја”, рече Инжењер. Згрчен, с лицем у шакама, изгледало је да између прстију гледа у под.

„Нека Доктор остане у ракети…”

„Зашто?” зачуди се Кибернетичар. Сви остали су схватили.

„Он… неће предузети ништа против нас… ако то имаш на уму”, полако, опрезно бирајући речи, рече Координатор. Црвена мрља на његовом завоју мало се увећала. „Вараш се ако мислиш…”

„Он… зар не можемо да га дозовемо? Нећу овако!”

„Говори”, рече Кибернетичар.

„Знате шта је учинио код оне творнице. Могао је да погине.”

„Да. Али он ми је једини помогао… да изгазим…” Координатор не заврши.

„То је истина”, сложи се Инжењер. Није скидао руке с лица. „Према томе, ништа нисам рекао.”

„Ко тражи реч?” Координатор се лако усправи, диже руку до главе, додирну завој и погледа прсте. Музика иза зида се и даље чула.

„Овде или на терену, не зна се где ћемо их прво срести”, стишаним гласом добаци Физичар Инжењеру.

„Извлачићемо срећку?” упита Хемичар.

„Не, мораће да остану увек они који на броду имају посла, то значи, стручњаци”, рече Координатор. Устајао је полако, некако несигурно. Инжењер прискочи и придржа га. Загледа му се у лице.

„Момци”, рече извивши обрве. Физичар обухвати Координатора с друге стране. Он пусти да га подигну, остали раширише јастуке на поду.

„Нећу да лежим”, рече. Очи је имао затворене. „Помозите ми, хвала. Није то ништа, изгледа само да је шав попустио.”

„Одмах ће бити тишина”, рече Хемичар и упути се вратима. Координатор широм отвори очи.

„Не, али не, нек свира…”

Позваше Доктора. Он замени завој, стави нове копче и даде Координатору неке таблете за јачање. Било је већ скоро два после поноћи кад најзад угасише светлост и кад на броду завлада мир.

Следећег јутра, Физичар и Инжењер су испустили четири литра обогаћеног раствора уранских соли из резервоара реактора. Тешка течност налазила се на средини већ очишћене лабораторије у оловној посуди с поклопцем који су подизали клештима са дугим дршкама. Обојица су били обучени у балонасто надувена пластична заштитна одела с натакнутим кисеоничким маскама под капуљачама. Крајње пажљиво, мензуром су одвајали порције вредне течности, добро мотрећи да не пролију ни кап. Већ при четири кубика запремине могла је да се развије ланчана реакција. Специјално издуване капиларне цеви од оловног стакла служиле су за пуњење бацача, који су учвршћени на стативе стола. Кад завршише посао, Гајгеровим бројаћем проверише чврстину затварача резервоара, окрећући сваки бацач на све стране и дрмусајући га; били су чврсто затворени.

„Не убрзава, нормално”, рече задовољно Физичар, гласом изобличеним под маском.

Оклопна врата радиоактивне ризнице, оловни покривач на осовини, лагано су се покретали за окретима дршка. Убацише унутра посуду с ураном, а кад се полуге склопише, с олакшањем свукоше са ознојених лица капуљаче и маске.

Остали део дана мучили су се поправљајући џип. Пошто је теретна клапна била блокирана загађеном водом, морали су најпре да га раставе на делове, које су могли да изнесу напоље кроз тунел. Морали су ипак да прошире два најужа места. Џипу готово да није била потребна поправка, иако је пре тога био неупотребљив, јер док нису покренули атомски реактор, нису имали радиоизотопне мешавине које би, производећи непосредно струју, покретале његове електричне моторе. Било је то возило не веће од пољског кревета. Могло је да прими четири путника, убрајајући и шофера, а однатраг је имало незаклоњен решеткасти пртљажник са носивошћу од двеста килограма. Најдовитљивије су на њему били постављени точкови, чији се пречник могао мењати током вожње, захваљујући утискивању ваздуха у специјалне гуме, тако да су достизали чак висину од метар и по.