Станислав Лем - Еден

Припремање погонске мешавине трајало је шест часова, али за то је био довољан један човек који је надзирао рад реактора. Инжењер и Координатор су у међувремену четвороношке пролазили кроз тунеле испод палубе, провлачећи и контролишући водове у распону од осамдесет метара између прамчане кормиларнице и разводних скупова машинског одељења. Хемичар је изградио за себе неку врсту паклене кухиње на површини, под заклоном ракете, и варио у ватросталним посудама мазиво, које је на слободној ватри клокотало као блатни вулкан. Растварао је, топио и мешао просејане мрвице пластике, изнесене у ведрима из брода. Мало даље су већ чекале матрице. Спремао се да поново излије разбијене разводне плоче кормиларнице. Био је бесан и није допуштао да му се обраћају, јер су први одливци испали крхки.

Координатор, Хемичар и Доктор требало је да крену на југ у пет часова, три часа пре но што падне мрак. Као и обично, нису успели да крену у договорено време. Тек нешто пре шест, све је било готово и спаковано. На четвртом седишту нашао је своје место бацач. Пртљага су узели врло мало, али зато су однатраг причврстили уз пртљажник столитарски резервоар за воду, већи нису могли да провуку кроз тунел.

Инжењер се, поневши велики доглед, попео после ручка на труп који је штрчао из земље и, опрезно ступајући, стигао на његов врх. Ракета се, до душе, зарила у земљу под врло малим углом, али због њене дужине крај трупа са завршним млазњачама дизао се на добра два спрата изнад равнице. Изабравши погодно место за седење између купасто раширеног окова горње млазњаче и угнутости главног трупа, Инжењер је најпре погледао иза себе надоле, дуж сунцем осветљене огромне цеви, где су крај црне мрље тунелског отвора стајали људи, не већи од гундеља, затим је оберучке принео доглед лицу и брижљиво утиснуо обе шкољке у очне дупље. Повећање је било велико, и слика му је подрхтавала због напора руку, те је морао да ослони лактове о колена, што није било лако. Ништа простије, помислио је, него слетети отуда. Керамитна површина, тврда, непокривена пукотинама, била је тако глатка да је под прстима изгледала клизава као да је премазана танким слојем масти. Он се ослонио гуменом, зупчастом потплатом ципеле о избочину млазњаче, и систематски почео прелазити догледом дуж линије хоризонта.

Ваздух је треперио од врелине. Осећао је готово физички притисак сунца на лицу док је тако гледао на југ, без веће наде да ће нешто угледати. Било му је драго што је Доктор радо прихватио Координаторов план, који су сви одобрили. Он му га је сам представио. Доктор није хтео ни да чује о неком извињењу — све је пребацио на шалу. Зачудио се, и чак изненадио једино на крају тог разговора. Он и Доктор били су сами, и већ је изгледало да немају један другом ништа да кажу, кад му Доктор одједном дотаче груди, као у расејаној замишљености.

„Хтео сам те нешто упитати… а, да. Да ли знаш како ћемо ракету поставити у окомит положај кад завршимо поправке?”

„Најпре ћемо морати да покренемо теретне аутомате и багер…” поче он.

„Не”, прекиде га Доктор, „ја се не разумем у техничке појединости, као што знаш, реци ми само да ли ти — ти лично — знаш како то да се учини?”

„Плашиш се бројке шеснаест хиљада тона, је ли? Архимед је био спреман да покрене Земљу само ако би добио тачку ослонца. Поткопаћемо је, и…”

„Извини, још немој тако. Не питам да Ии знаш теоријски, да ли познајеш уџбеничке начине, него јеси ли сигуран да ћеш то умети да изведеш, ама, чекај! Да ли ми можеш дати реч да рекавши 'да', говориш оно што мислиш?”

Инжењер се тада поколеба. Било је неколико нејасних тачака у том, још доста магловитом програму радова, али увек је себи говорио да кад зарије нос управо у ту нејасну фазу, некако ће бити. Пре но што се огласио, Доктор га је ухватио за руку и стиснуо је.

„Не, не говори ништа више”, рече. „Хенриче, да ли знаш зашто си онако викао на мене? Ја ти то иначе не замерам. Јер си исти зевзек као ја, и нећеш то да признаш.”

И смешећи се тако да је постао одједном сличан својој фотографији из доба студирања, коју је Доктор видео у његовој ладици, додаде:

„Цредо qуиа абсурдум, јеси ли учио латински?”

„Да”, рече Инжењер, „али већ сам све заборавио.”

Доктор затрепта очима, пусти му руку и оде, а Инжењер остаде на месту, осећајући како се у испуштеној руци губи траг његових прстију и помисли како је Доктор хтео заправо да каже нешто сасвим друго, и како ће, ако добро размисли, одгонетнути шта је заправо хтео… али уместо да се усредсреди, он је, не знајући зашто, осетио очај и страх. Координатор га је позвао у машинско одељење, где је, срећом, било толико посла да више није имао ни секунда времена за размишљање.