Станислав Лем - Еден

Сад је претресао у сећању ту сцену и то осећање, али тако као да му је о томе неко причао. Није се померио ни корака даље. Доглед му је показивао равницу све до плавичасте линије хоризонта извијене у благе грбе, испресецане прамењем сенки. Оно чему се надао претходне вечери и што је сачувао за себе — уверење да ће бити пронађени и да ће ујутро доћи до борбе — није се оправдало. Већ је толико пута одлучивао да не обраћа пажњу на та предосећања која су га тако често обузимала! Зажмирио је да би боље видео. У двоструким стаклима оцртавале су се хрпе витких, црних чаша, заклањане повремено прашином због ветра који мора да је тамо дувао и то снажно, мада га сам није осећао на свом положају. Под видокругом, терен се постепено дизао увис, а још даље — мада није знао не гледа ли просто облаке што су пловили над пределом у даљини од дванаест или петнаест километара — назирала су се дуга згуснућа тамније боје. С времена на време, нешто се тамо дизало и расплињавало. Била је то нејасна слика да ништа није говорила — али у тој појави оцртавала се несхватљива регуларност; није знао шта гледа, али могао је да испита учесталост настајуће промене и учинио је то: бацајући поглед на секундару између једног и другог гомилања нечег тамнијег из нечег магловитог, набројао је осамдесет шест секунди.

Вратио је доглед у футролу и кренуо доле, чврсто спуштајући стопала целом површином на керамитне плоче. Начинио је можда десет корака кад је за чуо да неко иза њега иде. Нагло се окренуо, али тако нагло да је изгубио равнотежу. Испружио је руку, заљуљао се и пао на оклоп. Још пре но што је дигао главу, јасно је чуо поновљен звук свога пада.

Подигао се на колена, згрбљен.

Неких девет метара даље, на самом рубу горње управљачке млазњаче, над празнином од два спрата, седело је нешто мало као мачка, и пажљиво га пратило. Та животињица — утисак да има пред собом животињу наметнула му се као очигледност — имала је бледосив истурен трбушчић, а пошто је седела усправно, као веверица, видео је њене на трбуху састављене шапице, све четири, с малим панџама које су се забавно састајале на самој средини. Руб керамитне млазњаче обухватала је нечим што је жуткасто блештало, као охлађене пихтије, а што је излазило из завршетка њеног трупа. Сива, округла, мачја главица није имала њушке ни очију, али сва је била украшена црним блештавим зрнцима, као јастучић с мноштвом прибадача позабаданих једна уз другу. Инжењер скочи, начини три корака у правцу животињице, тако запањен, да је готово заборавио где стоји, и зачуо трострук звук, као од корака. Схватио је да животињица уме да подражава звуке, па је полако пришао још ближе и управо премишљао да ли да свуче са себе кошуљу и њоме се послужи као мрежом, када се животињица у моменту преобрази.

Шапице на добошастом трбушчићу су задрхтале, блештави трбух се размакнуо, развио као велика лепеза, мачја, глава се круто истегла на дугом, голом врату, и створење се дигло у ваздух, окружено слабо светлуцавим ореолом. Мало, непомично висило је над њим, а затим се удаљило низ спиралу, добијајући на висини, још једном закружило и нестало.

Инжењер сиђе и исприча најтачније што је умео о свему што му се догодило.

„То је чак добро, јер већ сам се чудио што овде нема никаквих летећих животиња”, рече Доктор. Хемичар га подсети на 'бело цвеће' крај потока.

„Пре је личило на инсекте”, рече Доктор, „на овдашње… па да… лептирове. Али ваздух је овде уопште врло слабо 'насељен'. Ако на планети еволуирају живи организми, настаје 'биолошки притисак', захваљујући којем морају да буду попуњене све могуће средине, 'еколошке нише'; много су ми овде недостајале птице.”

„Ово је пре било слично… слепом мишу”, рече Инжењер. „Имало је крзно.”

„Могуће”, рече Доктор, који се није много трудио да искористи монопол биолошког знања своје екипе. И некако више из уљудности, него што га је то стварно занимало, додаде:

„Кажеш да је опонашало глас корака? То је занимљиво. У томе мора да постоји нека тежња за прилагођавањем.”

„Користила би дужа проба на терену, али ваљда ништа неће отказати”, рече Коорданатор извлачећи се испод џипа, већ спремног за пут. Инжењер је био разочаран због равнодушности с којом је примљено његово откриће, али помисли како је и сам био више изненађен необичним околностима сусрета, него што је видео то летеће створењце.

Сви су се помало плашили тренутка растанка. Они што су остајали, стајали су поред ракете и гледали како смешно возило описује око ње све веће кругове, управљано сигурном руком Координатора, који је јахао на предњем седлу, заклоњен заштитним окном. Доктор и Хемичар седели су иза њега, а поред себе је имао само бацач с танком цеви. Одједном, приближујући се ракети, Координатор викну: