Станислав Лем - Еден

Координатор им даде знак, и они се попеше. Џип се незграпно зањиха на грудама избачене глине, и приђе наредном ископу. Завирише унутра. Био је празан, само је у њему стајала црна вода. Поново се зачу удаљен, потмули шум, облаци набубрише, из вулканског димњака бљуну мрки гејзир, поново уследи усисавање — и већ су све мање пажње обраћали на те равномерне промене и комешање облака и дима унутар котлине, заузети вожњом и сталним застојима. Заблаћени до изнад колена, скакали су у тестасте гомиле, пењали се уз клизаве падине и завиривали у ископе. Понекад би вода у неком од ископа запљуснула под којим комадићем земље обрушене њиховим корацима… силазили би, седали натраг у кола, возили даље.

Од осамнаест истражених ископа, у седам су нашли мртва тела. И чудно — њихово згражање, одвратност, уплашеност смањивали су се са сваким наредним. Враћала им се способност посматрања. Запазили су да је у ископима било тим мање воде, што су се више приближавали возећи кривудаво по блатњавом терену, према зиду испарења, који је на смену час заклањао, чак показивао црни колос. Нагнути над једним од квадратних бунара, чије је читаво дно искрвавио полусвијени труп, приметише да се нешто разликује од других. Био је блеђи и другачије оформљен. Пошто тај утисак нису могли да провере, наставише вожњу даље. Наиђоше на два празна ископа, а у четвртом опет, већ сасвим сухом, једва на неколико стотина корака од лопатасте косине, угледаше тело што је лежало на боку, чије је мало попрсје имало раширене руке — једна од њих била је на самом крају расцепљена на два дебела прста.

„Шта је ово?” измењеним гласом промуца Хемичар, стежући Докторову руку. „Видиш?”

„Видим.”

„То је некако друкчије, он нема прстију?”

„Можда богаљ”, прогунђа Координатор, не баш уверљиво.

Зауставише се још једном, крај последњег ископа поред косине. Изгледао је сасвим недавно ископан. Грумени глине полако су отпадали од зидова, клизили, подрхтавајући, као да је огромна лопата управо малочас извучена из квадратне рупе.

„Људи моји…” прокркља Хемичар, и блед као мртвац, умало се не срушивши, скочи унатраг са земљаног насипа.

Доктор се изблиза загледа у Координаторово лице.

„Помоћи ћеш ми да изиђем?” упита.

„Да. Шта си смислио?”

Доктор клекну, ухвати се за ивице рупе и опрезно се спусти на њено дно, трудећи се да не стане ногама на велики труп што је ту лежао. Наже се над њим, нагонски зауставивши дисање. Одозго је изгледало као да је испод грудних мишића, одмах под местом на коме је меснато разрасли торзо из своје наборане коже давао други торзо — у беживотно месо била заривена метална шипка.

Изблиза увиде да се преварио.

Испод набора коже излазио је из тела пупчасти израстак, плавичаст, с танким облогом, а метална цевчица чији се други, свијени крај губио притиснут леђима мртвог тела, била је самим крајем утакнута у израстак. Доктор је помери најпре благо, затим повуче снажније. Наже се још ближе и откри да је метални крај, који се назирао под кожом у коју је био увучен, спојен с њом сићушним бисерним зрнцима, као неким постојаним шавом. Мало је размишљао да ли да одсече цевчицу заједно са израском. Полако завуче руку у џеп да извади нож, још не доневши крајњу одлуку, али усправљајући се погледа право у спљоштено лишце неприродно ослоњено о зид бунара, и, запањи се.

Тамо где је створ којег је секцирао у ракети имао ноздрве, овај је имао једно широко отворено плаво око које као да га је гледало са ћутљивом напрегнутошћу. Он погледа навише. „Шта је тамо!” чу Координаторов глас, угледа његову главу, црну на подлози белих облака, и схвати зашто то нису видели одозго: главица је била ослоњена о зид, и да би се видела, ваљало је наћи се тамо где је он сад стајао.

„Додај ми руку”, рече и диже се на прсте. Координатор га повуче. Хемичар поможе, ухватише га за оковратник комбинезона и тако изиђе на површину, умазан глином. Погледа их, жмирећи.

„Ми ништа не разумемо”, рече. „Чујете ли? Ништа. Ништа!”

И додаде тише:

„Нисам уопште могао да замислим ситуацију у којој човек тако ништа, потпуно ништа, није кадар да схвати!”

„Шта си нашао?” упита Хемичар.

„Они се заиста разликују међу собом”, рече Доктор. Прилазили су џипу. „Једни имају прсте, други немају. Једни имају нос, а немају око, други имају око, а немају нос. Једни су већи и тамнији, а други блеђи и имају нешто краћи труп. Једни…”

„Па шта с тим?” нестрпљиво га прекиде Хемичар. „И људи су разних раса, имају различите црте, боју коже, и шта ти ту не можеш да разумеш? Ту је у питању нешто друго, ко, зашто и крошто прави те грозне кланице?”