Станислав Лем - Еден

„Нисам уопште сигуран да су то кланице…” с напором рече Доктор. Трудио се махинално, несвесно, да марамицом обрише глину с руку. „Али једно знам”, додаде нагло, усправљајући се. „Нисам кадар то да објасним, али мислим да то нису разлике раса у оквиру једне и исте врсте. Превише су важни очи и нос, чуло вида и чуло мириса.”

„На Земљи има мрава који су се специјализовали још више. Једни имају очи, други не, једни могу да лете, други само да ходају, једни су хранитељи, други ратници, зар треба да те учим биологији?”

Доктор слеже раменима.

„За све што се догоди имаш готову, са Земље донету схему”, одговори. „Ако нека појединост, нека чињеница уз њу не одговара, просто је одбацујеш. Не могу ти то у овом тренутку доказати, али знам, просто знам да ово нема ничег заједничког ни с расном разликом, ни са специјалистичком диференцијацијом врсте. Памтите онај делић — крај цевчице, игле, који сам нашао при сецирању? Наравно, сви смо помислили — ја такође — да је то створење неко покушао да убије, тако нешто. Овај има тамо израстак, сисаљку или тако нешто, и та цевчица је у њега просто утакнута, увучена унутра. Као што се човеку убацује цев у душник при трахеотомији. Наравно, ово нема никакве везе с трахеотомијом, јер он ту уопште нема душник. Не знам шта је то, и ништа не разумем, али бар то једно знам!”

Попе се у кола и упита Координатора, који је обилазио кола с друге стране да би сео на своје место:

„А шта ти велиш?”

„Да морамо возити даље”, одговори Координатор и ухвати управљач.

Спуштао се мрак. Заобишли су у великом луку косину. Није била, како су мислили, архитектонска творевина, него најдаљи, на равници спљоштен завијутак магматске реке, чију су целину обухватили погледом тек сада. Силазила је низ падине са горњег спрата долине, окорела у десетине попуцаних сливова и каскада. Пуна избочина навлака шљаке која је деловала некако метално, покривала је ниже појасеве падине, а само горе, где је стрмина постајала оштра, штрчала су из те мртве бујице гола стеновита ребра.

Са супротне стране, теснац, широк неколико стотина метара, са сухим глиненим дном, покривеним кривудавим пукотинама, притискивао је бедем планинског ланца што се дизао у облаке, и био је, колико се то кроз размаке облака могло запазити, покривен црнкастим кожухом растиња. На оловној светлости вечери ова очврсла река, сигурно остатак вулканске ерупције, са сјајним челима непокретних таласа, изгледала је као велики ледник.

Долина је била много пространија но што се могло претпоставити кад се на њу гледало с висине. Иза теснаца се отварао њен бочни огранак који је водио равно дуж хлебастих избочина магме. На десној страни терен се у терасастим нагибима дизао навише, готово го, и по њему су тумарали појединачни сиви облачци. Још више, пред њима, у дубини планинске котлине, сваки час се оглашавао, сад заклоњен каменим бедемом, гејзир и тада би отегнут, потмуо шум испунио читаву долину.

Окружење је полако губило боје, облици су постајали неразговетни, као да их је преплавила вода. У даљини су се пред џипом оцртавали риђим изломима некакви зидови или планинске падине. Њих је запрашивао неки нежан сјај, који као да је долазио од залазећег сунца, иако је оно било заклоњено облацима.

Ближе, са обе стране теснаца који се све више проширивао, стајале су у правилном двореду тамне, мочугасте грдосије, сличне необично високим и уским балонима. Међу те грдосије стигли су у првом сумраку, појачаном сенкама оних грађевина. Координатор је упалио светла и ван троструког прамена рефлектора одмах је постало тамно, као да је нагло пала ноћ.

Точкови су прелазили преко наноса стврднуте шљаке. Под гумама је она пуцкетала као стакло. Светла су просецала полумрак, зидови резервоара или балона осветљавали би се живиним блеском кад би их лизнула светлост рефлектора. Последњи траг глине се изгубио и сад су возили површином масе очврсле као лава. У удубинама су стајале црне, плитке каљуже, које су се бучно распрскавале под точковима. Наспрам облака оцртавала се као паучина танка конструкција ходника који је у висини повезивао две око стотинак метара удаљене мочугасте зграде. Рефлектори обасјаше неколико машина сваљених на бокове. Откривали су избочена дна покривена отворима кроз које су се видели зуби у којима су висили неки сасушени свежњеви. Зауставише се и утврдише да су машине већ давно напуштене — металне плоче биле су покривене рђом.

У ваздуху је било све више влаге. Између балонастих колоса наилазили су налети ветра, засићеног отужним смрадом и задахом паљевине. Координатор смањи брзину и скрену до подножја најближе мочуге. Прилазили су јој по глаткој, местимично са страна окрњеној плочи, захватаној са двеју страна косим површинама, снабдевеним системом усека. Основ грађевине заблистао је наспрам њих дугом, као смола црном линијом која се све више ширила, расла, постајала улаз. Цилиндрично ижљебљен зид што се дизао изнад тог улаза, губио се у висини, тако да се погледом сва величина грађевине није могла обухватити. Над црним отвором што је водио у невидљиву дубину, надносила се гљиваста надстрешница, наборана и опуштена, као да је градитељ на њу заборавио и оставио је у недовршеном, недорађеном облику, какав му се истурио из окомито моделоване површине.