Станислав Лем - Еден

Провезоше се поред групе сивих рушевина скривених у удубљењима. Рефлектор склизну преко нагомиИаних падина и левкасто раширених подупирача што су при врху придржавали тај коси нанос, заривени кукастим шапама у терен. Кола престадоше да се љуљају и поскакују, стигавши на глатку, као од бетона изливену површину. У светлима распршеним у даљини у сивкаст облачак, појави се нејасан шпалир који је заграђивао пут. Био је то дуг низ стубова, па за њим следећи, а онда читава шума која је на себи држала свод. Та необична лађа била је отворена са свих страна. Испод места на којима су лукови напуштали стуб попут крила што се отварају да полете, видели су се као зачеци, као почеци наредних, могућих, неразвијаних лукова, листасто згрчени, слепљени, неизвајани.

По низу ниских степеника, машина стиже међу стубове. У њиховим облицима запажала се нарочита правилност, не толико геометријска, колико биљна јер, мада су сви били међусобно слични, нису могла да се виде ни два потпуно иста. Свуд ситна одударања од пропорције, померености чворастих задебљања, у којима су се набирали повези крилатих површина.

Кола су бешумно прелазила преко камене површине, дуги низови стубова одлазили су унатраг, заједно са шумом сенки што су се пљоснато окретале. Још један и још један низ, па свода нестаде. Имали су пред собом слободан простор, а над њим је у даљини тињао слаб сјај.

Џип је све спорије прелазио преко монолитне стене, кочнице су слабо пискутале, док се не зауставише метар испред каменог кланца, чије су се стране ту изненада отвориле.

Под њима се црнело густо мноштво зидова, спуштених дубоко у земљу, попут старих земљаних утврђења. Њихови горњи делови стизали су до нивоа места на коме су путници стајали. Као из птичје перспективе, гледали су у црне отворе уличица, уских, кривудавих, с окомитим зидовима. У зидовима су се видели нешто тамнији, одмакнути унатраг, као управљени косо према небу, низови квадратних отвора са заокругљеним угловима. Камени обриси сливали су се у компактну масу, необасјану ни зрачком светлости, а знатно даље, над гребенима следећих, где поглед већ није досезао, стајала је у неправилном светлуцању слабачка светлост. Још даље светле мрље су се згушњавале и стапале у монолитни сјај, који је непомичном, златастом маглом озаривао камене рубове.

Координатор устаде и управи рефлектор у дубину уличице под зидом на чијем се врху џип зауставио. Сноп светлости обасја одозго стотинак корака удаљен, самотан, вретенаст стуб, који је стајао сред засвођених, размакнутих зидова. Низ стране стуба, искричаво светлуцајући, бешумно се сливала вода. Око стуба се на троугластим плочама видело мало речног песка, а мало даље, на крају светлосног снопа, лежала је преврнута, с једне стране отворена, пљосната посуда. Осетише дашак ноћног ветра, а у уличицама доле одмах му се одазва мртав шушањ, какав ствара слама ношена по камењу.

„То је некакво насеље…” рече полако Координатор. Стајао је и померао све даље светлост рефлектора. Од малог трга са чесмом протезале су се уличице са горе раширеним отворима, окружене спојевима окомитих зидова, који су подсећали на кљунове бродова. Зид између двају таквих иступа сав се нагињао унатраг, слично тврђавском круништу, с празним, квадратним отворима. Навише од њих дизали су се црнкасти, растресени појасеви, као трагови пожара који се туда некад пробијао. Светло је ишло на другу страну, низ шиљате спојеве зидова, ударило у црну јаму улаза у подрум, лутало по отвореним крајевима улица.

„Угаси”, нагло рече Доктор.

Координатор послуша. У мраку који је завладао тек тада запази промену у простору пред њима.

Аветињски уједначен сјај, који је окруживао врхове удаљених зидова са обрисима некаквих цеви или димњака пресецаним на његовој подлози, распадао се на појединачна острва, слабио, гасио га је талас мрака што се ширио од средине према рубовима, још би мало тињали светли стубови, затим би и они нестајали. Појачана ноћ гутала би део по део камених кланаца, док не би нестао и паследњи траг светлости, тако да се ни искра више не би видела у мртвом мраку.

„Знају за нас…” рече Хемичар.

„Могуће”, рече Доктор, „али зашто су само тамо била светла? И још… приметили сте како су се гасила? Од центра.”

Нико му ништа не одговори.

Координатор седе и искључи рефлектор. Мрак их поклопи као црни капак.

„Не можемо тамо сићи. Ако оставимо кола, неко би морао крај њих остати”, рече он. Ћутали су. Нису разликовали чак ни своја лица, само су однегде чули слаб шум ветра. Затим однатраг, од брода без зидова, допре слаб шум, као да неко опрезно корача. Каординатор га је с напором хватао, полако окретао угашени рефлектор, полако га усмерио у том правцу и нагло упалио. Полукругом белих појасева светла, стубова и црних сенки окружила их је непомична празнина.