Станислав Лем - Еден

Дуго су ишли. Пролазили су уличицама, покривеним камењем као високе и простране галерије. Пролазили су испод сводова, с којих су висила незграпна звона или бурад. Паучинасти остаци лелујали су у довратцима покривеним богатим биљним орнаментима. Загледали су у широка предворја, празна, са бурастим таваницама, с округлим, великим отворима на врху који су били чврсто затворени каменим блоковима што су из њих вирили као чепови. Из уличица су се повремено дизали навише коси жљебови, прошарани попречним задебљањима. Подсећали су на скелете лестова обливене масом која се стезала. Понекад би им изненада ударила у лице топла промаја. Неколико стотина метара ишли су по готово белим плочама, а онда се пут поново раздвојио и они кренуше наниже. Зидови су истурали у уличицу тешке бедеме. У свакоме се отварало удубљење испуњено увелим лишћем. Силазили су све ниже нагибом са ситно усеченим степеницима. На светлу њихових лампи играла је прашина коју су сами дизали. Са обе стране зјапили су отвори крипти са загушљивим, устајалим ваздухом. Светлост лампи беспомоћно би у њих упадала, спотичући се о збрку неразумљивих наизглед давно напуштених облика. Онда их је пут повео навише, још даље, док их одозго не обли дах нагло отворене висине.

Пролазили су уличицама, укрштеним нивоима ходника, трговима, светла њихових лампи ударала су у зидове, сенке као да су шириле крила и прскале испод њихових ногу у виду црних громада, гомилале се и ломиле у скроз отвореним пролазима, на чијим су улазима стајали нагнути један према другом стубови што су израстали из зидова. Путнике је пратио стални кевтав одјек корака.

Повремено им се чинило да осећају нечије присуство. Тада би са угашеним лампама застајали поред зида. Срца би им јаче тукла. Нешто би шуштало, шљапкало, одјеци корака ломили би се у безобличну јеку, слабили. Неразговетан жамор, као из подземних потока, пралазио би дуж зидова. Понекад би из унутрашњости бунара који би се отварао у каменом удубљењу, допирао, у гњилом испарењу, бескрајан јек. Није се могло одредити да ли је то глас неког створења или звук разиграног ваздуха. Онда би се дизали с колена и настављали да корачају даље. У мраку им се чинило да се унаоколо мотају нека бића. Повремено би опазили како се из уличице по страни нагиње бледо на светлости, упало ситно лице, избраздано дубоким борама као пукотинама, а кад би стизали до тог места, било би празно, само би на камењу лежао комадић откинуте златасте фолије, танке као папир.

Доктор је ћутао. Знао је да то лутање, опасност која им је претила, још више лудост, у тим условима, ноћу оптерећује само њега, да је Координатор пристао на његов ризик, јер их је време пожуривало, а он је најупорније од свих, тражио да се покуша с неким споразумевањем. Десетинама пута понављао је себи да ће доћи још само до следећег угла, до пречнице, и предложиће повратак — а настављали су даље. У Високој галерији, уоквиреној штитовима од нопровидне глазуре, насађеним један на други, растиње је стварало строп са чудним канзолама или балконима у облику чунастих гондола. Одједном, гроздаст струк паде неколико корака испред њих. Подигоше га, био је још топао, као да га је нека рука држала.

Најчуднији им је био мрак, непрекинут никаквом светлошћу. Становници планете имали су очи, служили су се видом, а ако су запазили њихов долазак, требало је очекивати некакве страже, али не овако потпуне празнине овог несумњиво настањеног простора — о чему су сведочила светла која су запазили пре тога, с висине.

Лутање, што је дуже трајало, пастајало је све више налик на кошмарни сан. Највише од свега чезнули су за светлом, њихове лампе стварале су само илузију светлости, још више продубљујући околни мрак, истржући из њега појединачне фрагменте лишене везе с целином и зато несхватљиве.

Једном су чули тако блиско и изразито шљапкање, да су потрчали за њим. Нагло убрзање, топот трчања испунио је улицу, његов искидан одјек ударао је о тесне зидове, јурили су с упаљеним лампама, сива светлост пузила је над њима као свод који је готово стизао до њихових глава кад би се светлост спуштала, или би се дизао увис кад би се светлост подизала, изгледало је као да плови у таласима, црни излази побочних улица пролетали су уназад, а онда се зауставише после безумне јурњаве кроз празнину, тешко задихани.

„Чуј, да ли они нас навлаче?” с напором упита Хемичар.

„Не причај глупости”, просикта гневно Доктор. Описаше светлима круг око себе. Стајали су над сасушеним каменим бунаром. Зидови су зјапили црним јамама отвора, и у једном од њих мигну бледо спљоштено лишце, а кад се мрља светлости вратила, отвор је био празан.