Станислав Лем - Еден

Слика је била стравична. Од зида до зида њихало се море глава, пресовано притиском. Они што су стајали под нишом гледали су га разрогаченим очима, видео је очајничке напоре које су чинили да би се од њега удаљили, грчевите, као у грозници, али могли су да покрећу само делиће наге масе која је стално куљала низ уличицу, прибијајући оне на крајевима уза зидове. Језива дрека није престајала. Онда опази Доктора. Био је без светиљке, покретао се, заправо пливао у гомили, покретан час напред, час натраг, губио се у телесинама које су биле више од њега. Некакве крпе лепршале су у ваздуху. Хемичар се ејектором ограђивао колико је могао од оних што су надирали. Осећао је како му руке попуштају и трну. Мокре, клиске телесине ударале су у њега као овнови, одскакале, јуриле даље, онда се гомила поче проређивати. Из тмине су наилазиле нове громаде. Лампа се угаси. Непробојни мрак се комешао, блејао, јечао. Зној му је затварао очи, удисао је ваздух који је пекао у грудима, губио свест.

Клонуо је на камени степеник, наслонивши леђа на хладне блокове и хватајући ваздух. Већ је разликовао појединачне топлоте, пљаскаве скокове. Проклетнички хор се удаљавао. Ослањајући се рукама о зид, дигао се на ноге. Колена је имао као од вате, хтео је да викне Доктора, али није био кадар да истисне глас из грла. Онда беличасти блесак издвоји из мрака врх зида на другој страни улице.

Прође извесно време док не постаде свестан да им то Координатор сигурно показује правац повратка магнезијумском фларом.

Саже се, поче да тражи светиљку. Није ни знао кад су му је избили из руку. Ваздух при самој земљи био је пун огавног смрада који га је гонио на повраћање, просто није могао да га поднесе, мучнина га је распињала. Устаде. Зачу далек крик. То

је био људски глас.

„Докторе! Овамо! Овамо!” продра се. Вика му одговори већ изблиза, између црних зидова помоли се језичак светла. Доктор је ишао према њему, брзо, али мало постранце, као пијан…

„Ах”, рече, „ту си, добро је…”

Ухвати Хемичара за руку.

„Мало су ме понели, али успео сам да се пробијем у предворје… изгубио си лампу?”

„Да…”

Доктор се још држао за њега.

„Вртаглавица”, објасни мирним гласом, са остацима задиханости. „Ништа, одмах ће проћи.”

„Шта је то било?” рече шапатом, као за себе Хемичар.

Доктор му не одговари. Обојица су помно ослушкивала мрак — опет су се прикрадали кроз њега далеки кораци, врвео је од шумова, неколико пута подигао се јаук, пригушен даљином. Други блесак неба над зидовима обасјао је њихов врх, задрхтао на окомитим рубовима, и у жуткастом сјају слио се доле, као тренутан излазак и залазак сунца.

„Идемо”, рекоше углас.

Да није било фларе, не би успели да се врате пре дана. Овако ипак, дозивани блеском, који им је још двапут црвенилом осветлио мрак камених клисура, знали су у ком правцу треба да иду. Уз пут наиђоше на неколико бегунаца који су уплашени светлом њихових лампи безумно бежали, а у подножју стрмих степеница нађоше већ сасвим охлађено тело. Прескочише га без речи. Неколико минута пре једанаест, избише на мали трг с каменим бунаром и тек што на њега паде светлост Докторове светиљке, с висине у троструком блеску синуше рефлектори.

Координатор је стајао изнад степеница уз које су они трчали тешко дишући. Он крете полако за њима, а кад стигоше до кола и кад седоше на степенице, он угаси светла и поче да корача тамо-амо по мраку, чекајући да дођу к себи и почну говорити.

Кад су му све испричали, рече тихо:

„Но, да. Добро је што се то тако завршило. Овде је један, знате…”

Нису га разумели, и тек кад је упалио бочни рефлектор и окренуо га унатраг, скочише на ноге. Неколико десетина метара од џипа непамично је лежао дуплаш.

Доктор се први нађе пред њим. Из рефлектора је на то место падала широка светлосна трака на којој су могле да се поброје све, и најмање удубине камених плоча.

Пред њима је у полулежећем ставу био створ, наг, с косо падигнутом горњом половином великог торза. Између зјапећих грудних мишића зурило је у њих велико, бледоплаво око. Видели су само крајичак спљоштеног лишца, као кроз пукотину одшкринутих врата.

„Како је ту доспео?” упита тихо доктор.

„Дотрчао одоздо, некалико минута пре вас. Кад сам упалио флару побегао је, затим се вратио.”

„Вратио се?!”

„На то место?”

„Да.”

Стајали су над њим, не знајући шта да раде. Створ је дисао као после дугог трчања. Доктор се нагнуо желећи најпростијим покретом да дива отвореном шаком поглади или потапше, али он задрхта и на бледој кожи његове телесине појавише се воденасте капље, крупне као мехури.