Станислав Лем - Еден

„Каква је то гадост!” зачу се брундав Хемичаров глас. Нешто зашушта, светлосна мрља поигравала је у мраку, а онда се зауставила.

„То је ризично”, допре опет до Доктора Хемичаров глас.

„То је својствено за астронаутику”, одврати Координатор и гласније викну: „Докторе, морамо овде да одвалимо комад терена на самом рубу. Мислим да ћемо туда моћи да прођемо, само припази на путника да се не уплаши.”

„Добро!” викну му Доктор у одговор. Окрете се на седишту према дуплашу који је и даље остајао скупљен и непомичан. Чули су како глина клизи.

„Још једном!” простења Координатор. Грумење глине обруши се низ обронак, разлеже се лом, тресак, и велики блок се скотрља одмах поред џипа. Земља забубња по предњем стаклу, меко котрљање одгурнутог блока стиша се у низини и само се низ усек још дуго осипало. Доктор се наже напред — дуплаш уопште није реагавао на цео догађај — и управи покретни рефлектор у страну. У усни истуреног глиненог нагиба настао је ширак левкаст пролом. Координатор је стајао у њему, енергично радећи лопатом. Било је увелико прошло дванаест, кад су из пртљажника извадили вучни калем, сидра, куке, и, учврстивши један крај ужета међу рефлекторима, други провукли средином пролома кроз честар навише, где су га двапут учврстили. Затим Доктор сиђе из кола до Хемичара, а Координатор истовремено укључи моторе свих точкова и предњег бубња, који је, намотавајући на себе уже, вукао кола мало-помало кроз глинено грло. Није прошло без поновног проширења пролаза, али пола часа касније сидра и уже беху запаковани, а џип се са стравичним крцкањем и пуцкетањем пробијао кроз жбуње. Једно време кретали су се врло споро, и тек кад се честар, срећом сав сасушен и ломљив тако да није стварао превелики отпор, завршио, појурише пуном брзином.

„Половина пута!” викну у један мах Хемичар Доктору јер је, тако како је стајао, могао преко Координаторовог рамена да види бројчаник за километре. Координатор је помислио како нису ни половину превалили. Рачунао је да им је скретање на које их је присилило неповољно успињање уз падине морало додати двадесетак нових километара. С лицем тако рећи припијеним уз стакло, нагнут напред, није одвајао поглед од пута, заправо беспућа, и трудио се да заобилази веће препреке, а мање да преваљује точковима, али кола су ипак одскакала, тресла се, тако да је лим само звечао, а на тренутке су, на рупама, одскакала у ваздух, уз шиштање амортизера, крећући се на сва четири точка. Видљивост је ипак била доста добра, барем дотле није било никаквих изненађења, а онда на домету рефлекторских светлосних мрља нешто промаче — висока црта, друга, трећа, четврта — били су то јарболи, што је значило да су пресекли њихов низ. Доктор је покушавао да запази на подлози неба да ли врхове јарбола још окружује треперав ваздух, али било је превише мрачно. Звезде су мирно трепериле, крупни створ иза њега није се мрдао, већ се само једном, као уморан од истог положаја, померио мало у страну, намештајући се. Тај, тако људски, покрет изазва у Доктору чудну ганутост.

Гуме прескочише преко попречних бразди. Већ су се спуштали наниже, преко узвишено издубљеног простора. Координатор мало успори. Иза језичка кречњачке осулине већ је видео наредне бразде у светлим појасима, а с леве стране стиже до њега растући звиждук. Уз стравично потмуо шум, разњихана маса им пресече пут, блесну под рефлекторима светлуцавом величином и нестаде. Кочнице нагло зашкрипаше уз јак трзај, на лицима осетише горак ваздух. Огласи се још један звиждук. Координатор искључи светла. Настаде мрак, а у њему, неколико корака испред њих, као да су једна за другом, пролетеле ваздушне трубе. Високо над земљом, јуриле су фосфорно тињајуће гондоле, обавијене невидљивим штитовима кружења, лако се повијале на заокретима, изводећи исти нагиб. Почеше их бројати: осма, девета, десета…

После тринаесте настао је прекид, те се покренуше. Доктор рече:

„Оволико их још нисмо срели.”

Поново се нешто огласи. Полако се приближавао другачији, непознат, много нижи звук. Координатор нагло убаци у рикверц и кола почеше да се повлаче. Удаљавали су се под брдо, гуме слабо заклапараше на кречњачком осипу док се џип заустављао, а у мраку, пред њима, промаче с хучањем у басу које изазва треперење целе каросерије, неухватљив облик, од кога је високо над дрвећем потамнела светлост звезда и терен се уздрмао као од усова. Хучећи као тешки бумбар, провукла се наредна сабласт, па још једна; гондола се на њима није видела, већ само на звездастим вршцима заоштрен обрис нечега што је црвенкасто тињало и полако се окретало у правцу супротном од правца кретања.