Станислав Лем - Еден

„Он се… нас боји…” рече тихо доктор.” Шта да радимо?” додаде беспомоћно.

„Оставимо га и крећимо. Касно је”, добаци Хемичар.

„Никуд не крећемо. Чујте…” Доктор се поколеба, „знате ли шта? Седнимо…”

Дуплаш се није кретао. Да није било одмерених покрета његових штитасто раширених груди, могло би се мислити да није жив. Доктора сместише поред њега на камену равнину. Из мрака је дапирао удаљени шум гејзира. Понекад би ветар зашуштао у невидљивом растињу. Подземно насеље обавијала је непробојна ноћ. У ваздуху су повремено промицала ретка маглена испарења. Оштро оцртана на светлости рефлектора, непомична контура џипа деловала је као део црног декора. После добрих десет минута, кад су већ почињали да губе наду, дуплаш ненадано зирну кроз пукотину из свог унутрашњег скровишта. Један неопрезан Хемичаров покрет био је доваљан да се мишићави отвор скупи — овога пута само накратко.

Најзад, готово пола часа након сусрета, усправио се. Био је око два метра висок, али био би још виши да се није повијао према напред. Кад је коракнуо, доњи део његовог неформастог тела се променио. Изгледало је као да је био кадар да произвољно испружа или увлачи ноге, али заправо су само мишићи, грчећи се око доњих удова, постајали некако изразитији и истовремено способнији за кретање.

Никоме није било довољно јасно како је Доктор то извео. Он их је сам касније уверавао да такође не зна. Углавном, после свакојаких потапшавања, благих покрета, дошаптавања, дуплаш је, већ сасвим помоливши своје покретљиво попрсје из унутрашњег гнезда, допустио Доктору да га поведе за танку руку до џипа. Његова мала глава обвиснула је према напред и гледала их одозго као с наивном зачуђеношћу кад су се окупили у светлосном прамену рефлектора.

„И шта сад?” рече Хемичар. „Нећеш се ту с њим споразумети.”

„Како, шта?” одврати Дактор.” Узећемо га са собом.”

„Јеси ли при себи?”

„То би нам много помогло”, рече Координатор, „али… он је тежак око пола тоне!”

„Па шта? Џип је предвиђен и за више.”

„Добар си! Има нас тројица и товар, то је већ преко триста килограма. Могу нам попуцати трупне осовине.”

„Тако?” упита Дактор. „Онда не. Нека иде.”

С тим речима погура дуплаша према силазним степеницама.

Велики створ (стално им се чинило док је тако крај њих стајао, а нарочито кад на њега није непосредно падала рефлекторска светлост, да му је глава одсечена и на њено место утакнута друга, туђа, превише мала и лоша, прениско смештена) нагло се згрчио као да је запао у себе, а његову кожу у трену покрише капље водњикаве течности која се преливала на светлости.

„Али не, до врага… ја сам се само шалио…” промуца Доктор. Остали такође беху зачуђени том реакцијом. Доктор је, не без напора, успео некако да умири великог створа. Имали су сад пред собом тежак проблем како да сместе новог путника. Координатор је испустио готово сав ваздух из гума, тако да је џип готово насео на камење. Онда при светлу ручног рефлектора размонтираше оба задња седишта и причврстише их за пртљажник, а на сам врх те пирамиде још натакоше бацач. Дуплаш ипак не хтеде да уђе у кола. Доктор га је тапшао, наговарао, гуркао, сам се пео и искакао, и да нису биле ове околности, био би то сигурно врло смешан призор. Одавно је ипак било прошло једанаест а још је требало у мраку, по тешком терену, возећи стрмо навише, да пређу преко сто километара, колико је било до ракете. Доктор најзад изгуби стрпљење. Ухвати једну од подигнутих руку малог попрсја и викну:

„Гурајте га однатраг!”

Хемичар се поколеба, али Кординатор снажно подупре истурена леђа дуплаша који испусти скичав звук и, изгубивши равнотежу, једним скоком нађе се у колима. Тада је све кренуло брзо. Координатор убаци ваздух у гуме, а џип, мада и с јаким нагибом, крете с места. Доктор заузе седиште поред новог путника, јер је Хемичар радије избагавао његову непосредну близину и одлучио се на врло неугодно путовање, стојећи иза Координаторових леђа.

Уз трострук блесак рефлектора провезаше се кроз анфиладе стубова. Затим су дуге, глатке површине водиле према алеји 'мочуга'. Џип је на равном терену постигао доста велику брзину, коју су изгубили тек у подножју обронка од магме. За двадесетак минута стигли су до глиничастих брежуљака што су окружавали бунар с мрачном садржином.

Неко време возили су преко густог, језиво шљапкавог блата, затим пронађоше усечене у глину отиске сопствених гума, и повезаше се готово исто онако као што су стигли до котлине.