Станислав Лем - Еден

Избацујући испод точкова читаве водоскоке воде и блата, џип је успешно лавирао између глинастих брежуљака што су промицали час слева час здесна у троструким млазевима светлости. Далеко у мраку назре се помућен пламичак који се вукао према њима и са сваким тренутком се повећавао, а онда се издвојише три светла. Координатор не успори, јер је то био одраз њих самих. Дуплаш поче да испољава немир. Мрдао се, кашљуцао, и чак се опасно одмицао у угао, тако да се читаво возило повило на леву страну. Доктор се трудио да сапутника умири гласом, без већег успеха, а кад се осврте, виде да је бледа појава постала налик на главу шећера заобљену на врху. Дуплаш је увукао своје мало попрсје и као да је престао да дише. Тек кад врели, тренутни талас и нестанак огледалског одраза означише да су превалили загонетну линију, велики путник се утишао, умирио, и није показивао никакво узбуђење због ноћне вожње, иако се џип сада, с напором се пењући уз растући нагиб, много љуљао. Надувани точкови тешко су стругали по неравнинама. Возили су све спорије, и уместо живог бубњања гума чуло се напрегнуто брујање мотора. Неколико пута предњи крај кола се опасно придизао увис. Једва су већ пузали, а онда одједном, иако су се точкови окретали, одоше унатраг. Нанос терена, слабо спојен с подлогом, поче под њима да клизи, на шта Координатор нагло заврте волан и кола стадоше.

Затим опрезно скрену укосо низ падину натраг у долину.

„Куда?!” повика Хемичар. Налети ноћног ветра наносили су сићушне капље, иако киша није падала.

„Покушаћемо на другом месту”, добаци му Координатор, вичући.

Поново се зауставише. Светлосна мрља покретног рефлектора пође навише, у даљини све блеђа. Напрезали су поглед, али мало шта су могли да запазе. Не разазнавши много, више насумице кренуше узбрдо. Нагиб ускоро постаде исто онако стрм као на месту низ које су склизнули, али терен је ту био сув и џип је вредно вукао. Кад год би Координатор покушао да га усмери тако да компас показује север, машина би почињала опасно да диже маску, готово седајући на задње гуме, и присиљавала га на вожњу с растућим усмерењем према западу. Било је то неповољно, јер је ваљало рачунати да ће наићи на честар. Колико је памтио, честар је покривао готово цео руб одрона висинског платоа према коме су се пели. Није било помоћи. Светла рефлектора ударише у мраку на низ белих појава које су се лагано померале, не, била су то маглена испарења, облак их је нагло прогутао, и постало је мрачније. Тешко се могло дисати, и већ је бивало прохладно. На предњем стаклу, на никленим цевима држача почеше клизити капље кондензоване воде. Непровидна магла се час згушњавала, час проређивала. О управљању колима није се могло ни мислити. Координатор је возио наслепо, трудећи се само да држи правац што је више могуће узбрдо.

Онда рефлектори нагло повратише снагу. Млечни гомољи магле се разиђоше, отпловише унатраг, у јасним млазовима светлости угледаше наспрамну грбу обронка и, истовремено, на висини се заискри црно небо. Сви се осетише некако самоувереније.

„Како путник?” упита Каординатор, не окрећући главу од управљача.

„Добро. Као да спава”, рече Доктор иза Хемичара који је пред њим стајао. Нагиб на који су стизали постајао је све искошенији, кола се непријатно балансирала, предњи точкови су све мање слушали управљач, тежиште се померало изразито унатраг.

У један мах, кад кола готово заиграше у месту и предњи крај се придиже, клизећи неколико метара у страну, Доктор узнемирено викну:

„Чуј, да седнем спреда, између рефлектора, на одбојник?”

„Још не”, одврати Координатар. Мало испусти ваздух из гума, џип се спусти ниже и неко време вукао је нешто боље. У млазевима светлости који су поскакивали високо горе, већ се назирала неравна линија жбуња. Пређоше преко велике глинене ћеле. Жбунови су били све ближи и штрчали су као црна четка на самом рубу погнутих глинених одрона. Нису могли чак ни помислити да туда прођу, али ни да скрену и траже бољи пут те су гурали стално узбрдо, док на неколико десетина метара испред двометарског зида кола не стадоше. Нагло кочење их уздрма. На јакој светлости жутела се глина, прошарана кончастим корењем.

„Е, баш стигосмо!” процеди Хамичар, псујући.

„Дај лопату”, добаци му Координатор. Он сиђе и оштрицом лопате исече неколико глинаних цигли, подметну их под задње гуме џипа, врати се до бедема и поче да се пење. Хемичар крете за њим. Доктор чу како се пробијају кроз честар. Пуцкетале су ломљене гране, Координаторова ручна лампа блесну, па се угаси, и појави се на другом месту.