Станислав Лем - Еден

„Ухватили сте га?” упита Инжењер.

„Заправо… он је нас ухватио. То значи, добровољно је допустио да буде ухваћен. Али то је читава прича. Дуга, сложена, мада на жалост, ништа од ње не схватамо.”

„С нама је потпуно исто!” упаде Кибернетичар. „Стигли су овамо можда један час после вашег одласка! Мислио сам, мислио сам да је то крај…” признаде тише.

„Нисте гладни?” упита Инжењер.

„Чини се да сам на то сасвим заборавио, Докторе!” викну Координатор. „Дођи овамо!”

„Саветовање?” Доктор сиђе с кола и приђе им, не испуштајући из вида дуплаша, који неочекивано скочи на земљу, необично покретом лаким и полако дошљапа до окупљених. Али, тек што је стигао до границе светлосног круга, повуче се и остаде непомичан. Ћутке су га гледали. Велики створ се одмакао, приљубио уз терен. За тренутак видеше његову главу, а затим се мишићи скупише остављајући пукотину кроз коју су на распршеној светлости рефлектора назирали плаво око које је почивало на њима.

„Значи, били су овде?” упита Доктор. У том тренутку једино он није посматрао дуплаша.

„Да! Довезли се — двадесет пет усковитланих кругова, истих као онај који смо освојили, и четири машине много веће, не окомита штита, већ налик на провидне бумбаре.”

„Срели смо их!” викну Хемичар.

„Када? Где?”

„Можда пре једног часа, кад смо се враћали! Умало се нисмо с њима сударили. И, шта су радили овде?”

„Нешто мало”, одврати Инжењер. „Стигли су у низу, откуда, не знамо, јер кад смо изишли на површину — баш се тако догодило да смо сви били у ракети буквално пет минута — већ су стизали један за другим, кружећи око ракете. Нису се приближавали. Мислили смо да је то прво извиђање, патрола, претходница тактичко упознавање, па смо поставили бацач под ракету и чекали. Они су кружили унаоколо, стално у истом правцу, нити су се удаљавали, нити се приближавали. То је потрајало ваљда око час и по. Затим су се појавили они већи, они бумбари — неких тридесетак метара високи! Колоси! Много спорији, могу да возе, како се чини, једино браздама које заору они први. Усковитлани штитови начинили су им места у своме кругу, тако да су ишле једна већа и једна мања машина, и поново почеле кружити. Понекад су успоравали, а једном се две умало нису судариле, заправо су се дотакле самим рубовима, уз језив тресак, али ништа им није било — наставиле су да круже.”

„А ви?”

„Ха, ми смо се знојили крај бацача. То није било пријатно.”

„Верујем”, рече свечано Доктор. „А даље?”

„Даље? Најпре сам стално мислио да ће нас у сваком тренутку напасти, а затим да само посматрају, али чудио сам се том њиховом поретку и томе што ни за тренутак нису застајали, иако знате да такав круг може да се ковитла у месту. Негде после седам, послао сам физичара по блинкерску лампу. Требало је да је извесимо за вас, али не бисте се могли пробити кроз тај крилати зид — и тада ми је први пут пала на ум помисао да је то блокада! Па добро, помислих да у сваком случају траба покушати споразумевање — колико год се то буде могло. Седели смо стално поред бацача и почели да дајемо лампом сигнале — у серијама, много, најпре по два блеска, затим по три, по четири.”

„Питагориним системом?” упита Доктор, а лнжењер је настојао, узалуд, да на светлости лампе која је високо висила, оцени да ли се Доктор подсмева.

„Не”, рече најзад, „добацивали смо обичан низ бројева.”

„А они?” добаци Хемичар, који је упијао сваку реч.

„Како да ти кажем, заправо ништа…”

„Како 'заправо'? А 'незаправо'?”

„То значи, изводили су различите ствари све време, и пре нашег давања светлосних сигнала, и током њега, и после, али ништа што би изгледало као покушај да нам одговоре или да успоставе контакт.”

„Шта су чинили?”

„Кружили су брже или спорије, међусобно се приближавали, нешто се кретало у гондолама.”

„А да ли и бумбари, они велики, такође имају гондоле?”

„Па, кажеш да сте их видели?”

„Био је мрак кад смо их срели.”

„Немају никакве гондоле, у самој средини уопште ништа. Празно место. Зато у кружници иде, плива тако, као да кружи велики резервоар, споља избочен, од средине издубљен, који може да се поставља различито, а по боковима има цео низ рогова, то јест купастих удебљања. Потпуно без смисла — наравно, с моје тачке гледишта. Овај, шта сам то говорио… аха, дакле, ти бумбари су повремено излазили из круга и замењивали места с мањима, са штитовима.”

„Колико често?”

„Како кад. У сваком случају, нисмо успели да ухватимо никакву бројчану правилност. Ето, кажем вам, бројао сам све што је могло имати било какву везу с њиховим кратањем јер сам очекивао некакав одговор. Чак су чинили сложене еволуције. На пример, у другом часу они велики су тако били успорили, да су се готово зауставили. Пред сваким бумбаром стао би мањи штит, кренуо лагано према нама, али би се померио мало, можда петнаестак метара, велики бумбар за њим, и поново би почели да описују по два круга, унутрашњи, којим су кружила четири велика и четири мања, и спољни, са осталим спљоштеним штитовима. Кад сам већ мислио да ће морати нешто да се предузме, да бисте се ви могли вратити — они су одједном формирали један дуги ред и удаљили се, најпре по спирали, а затим право на југ.”