Станислав Лем - Еден

„Можда још из Бранитеља. Нисам могао до њега да стигнем. Лежи на самом дну.”

„Чујте, зар ћемо целе ноћи стајати овако пред ракетом?”

„У праву си, идемо. Чекај, шта је с дуплашем?”

„Да, и џип?”

„Рећи ћу вам нешто врло непријатно. Од овог тренутка морамо имати стално постављену стражу”, рече Координатор. „Била је права лудост што је досад нисмо имали. Прва два часа, до зоре, ко се јавља добровољно, а потом…”

„Могу ја”, рече Доктор.

„Ти? Нипошто, само неко од нас”, рече Инжењер.” Ми смо бар седели на месту.”

„А ја сам седео у џипу. Нисам уморнији од тебе.”

„Престани. Најпре Инжењер, затим, Доктор”, рече Координатор. Протегли се, протрља озебле руке, приђе џипу, искључи светла и полако га погура под труп ракете.

„Чујте”, Кибернетичар је стајао над дуплашем који је непомично лежао, „а шта ћемо с њим?”

„Остаће ту. Сигурно спава. Неће побећи. Што би иначе дошао с нама?” добаци Физичар.

„Али не може тако, треба некако обезбедити…” поче Хемичар и прекиде. Други су редом већ улазили у тунел. Хемичар погледа око себе, гневно слеже раменима и пође за њима. Инжењер рашири поред бацача надуване јастуке и седе, али осећајући како одмах почиње да га мучи сањивост, устаде и поче одмерено да шета на једну и другу страну.

Песак је тихо шкрипао под његовим чизмама. Прво сивило појавило се на истоку, а све блеђе звезде су полако престајале да трепере. Ваздух му је, чист и хладан, испуњавао плућа — он покуша да осети у њему онај страни задах који је памтио од првог изласка на површину планете, али више није могао да га осети. Бок створења што је лежало у близини одмерено се дизао и спуштао. Инжењер одједном угледа дуге пипке што су му испузили из груди и шчепали га за ногу. Очајно се трже, спотаче, умало не паде — и отвори очи. Заспао је у ходу. Било је већ видније. Паперјасти облачци накупили су се на истоку стварајући косу линију, оцртану као једним големим потезом. Крај линије почињао је полако да се жари. У неодлучно сивило неба уливало се плаветнило. Последња јака звезда нестала је на њему — и Инжењер стаде лицем према линији харизонта. Облаци су из мрке прелазили у бронзано-златну боју, ватра је буктала на њиховим рубовима, појас руменила спојен са беспрекорном белином пробијао је половину обзорја и пљаснат, као сагорео руб планете нагло се повио под додиром тешког црвеног штита. То је могла бити Земља.

Инжењер осети како га обузима неизрециво очајање.

„Смена!” разлеже се јак глас иза његових леђа. Инжењер се трже. Доктор га је гледао и смешкао се. Инжењер хтеде одједном због нечег да му захвали — да каже како је — ни сам није знао шта — то било неизмерно важно, али није налазио речи — па је заклимао главом, осмехом одговорио на осмех и увукао се у мрачни тунел.

Око подне се пет полунагих мушкараца, с вратовима и лицима мрко опаљеним од сунца, излежавало у сенци ракете, под њеним белим трбухом. Унаоколо је било много посуђа, делова апарата, на шаторском крилу лежали су збачени комбинезони, чизме, убруси, из отвореног термоса ширио се мирис свеже скуване кафе. Великом равницом пузале су сенке облака, владао је мир, и да није било погрбљеног нагог створа који је нопомично седео не колико корака даље, под трупом брода, та сцена би могла личити на неки земаљски бивак.

„Где је Инжењер?” упита Физичар. Лењо се придиже на лактове и погледа пред себе. И поред таммих наочари клупчасти кумулус му је вређао поглед као пламен.

„Пише своју књигу.”

„Какву опет — аха, попис ремонтних радова?”

„Да. Испашће од тога дебела и занимљива књига, кажем ти.”

Физичар погледа саговорника.

„Добро си расположен? То је драгоцено. Рана ти је готово зарасла, знаш? На Земљи се не би затворила тако брзо.”

Координатор дотаче ожиљак на челу и подиже обрве.

„Може бити. Брод је био стерилан, а овдашње бактерије су за нас нешкодљиве. Чини се да ни инсеката овде уопште нема. Нисам видео ниједног, а ви?”

„Докторове беле лептирове”, прогунђа Физичар. Од жеге му се није говорило.

„Но, то је само хипотеза.”

„А шта овде није хипотеза?” упита Доктор.

„Наше присуство”, одврати Хемичар. Окрете се наузнак. „Знате”, признаде, „волео бих већ да променим средину…”

„И ја”, примети Доктор.

„Видео си како му се зацрвенела кожа кад је неколико минута поседео на сунцу?” добаци Координатор. Доктор климну главом.

„Да. То значи да или дасад није пребивао на сунцу, или да је имао неку одећу, неки покривач или…”