Станислав Лем - Еден

„Или?”

„Или још нешто друго, не знам шта…”

„Није лоше”, рече Кибернетичар, подигавши главу са исписаног папира. „Хенрик ми обећава да ће извући диоде из Бранитеља. Рецимо да ћу сутра завршити преглед и да све успе. То би значило да ћемо први аутомат већ имати у покрету. Поставићу га над свим осталим, па ако склепа макар и три комада, све ће некако кренути с места. Пустићемо у покрет теретњаке, багер, затим још недељу дана да ракету поставимо и…” не доврши.

„Како”, рече Хемичар, „замишљаш да ћемо тек онако, једнаставно, сести у брод и полетети?”

Доктор се поче смејати.

„Астронаутика је чисти, неокаљани плод људске радозналости”, рече. „Чули сте? Хемичар већ не жели одавде да оде?”

„Не, без шале, Докторе, шта је с тим дуплашем? Седео си с њим цео дан!”

„Седео сам.”

„И, шта? Престани да будеш тајанствен! Доста нам је овога унаоколо…”

„Нисам уопште тајанствен. Ох, веруј ми, волео бих да будем! Он се, ето, понаша као дете. Као умно неразвијено дете. Познаје ме. Кад га зовнем, иде. Кад га погурнем, седа. На свој начин.”

„Повео си га у машинско одељење. Како се тамо понашао?”

„Као дојенче. Ништа га се није тицало. Кад сам се нагињао над генератором и кад ме не би видео, знојио се од страха. Ако је то зној, и ако означава страх…”

„Да ли он нешто говори? Чуо сам како ти нешто гуче.”

„Артикулисане звуке не испушта. Правио сам записе на магнетофонској траци и анализирао учесталости. Глас у сваком случају чује — на глас реагује. То је нешто што ми напросто не иде у главу… Краваст је и страшљив, и бајажљив, а од сличних јединки састоји се читаво ово друштво, сем ако он није једини — али такав случај…”

„Можда је млад? Можда су одмах тако велики?”

„Ох, не, млад није. То се познаје макар по кожи, по борама, по наборима коже, то су врло уопштене, биолошке правилности. Сем тога табане, она задебљања на којима ступа, има потпуно тврде, рожасте. У сваком случају, дете по нашем схватању није. Уосталом ноћу, кад смо се враћали, на неке ствари је скретао пажњу раније од нас и реагавао на свој начин, на пример, на онај одраз у ваздуху о коме сам вам говорио. Бојао се. Оне своје насеобине такође се бојао. Иначе, зашто би отуда бежао?”

„Можда га можемо нечему научити. Најзад, они су саградили фабрике, кружеће штитове, мора да су интелигентни…” рече Физичар.

„Овај није.”

„Чекај. Знаш шта ми паде на памет?” подиже се на лактове Хемичар. Седе, стресајући зрнца песка што су му се ухватила на лактове.

„А можда је то… дебил? Неразвијен? Или…”

„Ах, мислиш да је тамо — да је то њихов азил за луде?” рече Доктор. И он седе.

„Подсмеваш ми се?”

„Зашто бих се подсмевао? То је могао бити изоловани закутак у коме држе своје болеснике.”

„И врше на њима огледе”, добаци Хемичар.

„Оно што си видео називаш огледима?” умеша се у разговор Коардинатор, који је дотле ћутао.

„Не оцењујем то с моралне стране. Како могу кад ништа не знамо”, одврати Хемичар. „Доктор је тамо, у једноме, нашао цевчицу налик на ону која је била у телу сециранога…”

„Аха. Можда је и онај који је ушао у ракету, такође потицао отуда — побегао и стигао овамо ноћу?”

„Што да не? Је ли то могуће?”

„А они костури?” добаци Физичар чије је лице показивало да с великим сумњама прима Хемичарова расуђивања.

„То… не знам. Можда је то нека конзервација или можда лече неку врсту психичких шокова.”

„Разуме се. И имају свога Фројда”, рече Доктор. „Човече, боље пустимо то. И не говори да су они костури нека игра или 'палата духова'. То је неки огроман уређај. Читава хемија мора бити потребна за утапање костура у оне блокове од стаклене масе. Можда нека производња? Али чега?”

„То што не можеш ништа да извучеш из тог дуплаша, још не предодредује читаву ствар”, примети Физичар. „Пробај нешто да дознаш о земаљској цивилизацији од чистача на мом универзитету.”

„Умно неразвијени чистач?” упита Хемичар и сви се насмејаше. Одједном се смех прекиде. Дуплаш је стајао над њима. Померао је у ваздуху чварастим прстићима, а спљоштено лишце, опуштено на врату, трзало се.

„Шта је то?” узвикну Хемичар.

„Он се смеје”, рече Координатор.

Сви су запазили штуцање малог попрсја које као да се зацењивало од весеља. Безоблична, велика стопала трупкала су у месту. Пред пет пари очију загледаних у њега, створ се полако, умири, преносећи плаво око с једнога на другог, онда истегну попрсје, ручице, главу, још једном звирну кроз мишићаву пукотину и одшепа на своје место, где се уз тихо соптање спусти на земљу.