Станислав Лем - Еден

„И… мислиш… да они убијају оне који су лоше 'произведени'?” промењеним гласом упита Кибернетичар.

„Уопште не! Мислио сам да она… тела која сте нашли, уопште никад нису ни живела! Да је синтеза успела утолико да би створила мишићаве организме, снабдевене свим унутрашњим органима — али одступање од норме је било толико велико да нису били способни за функционисање — па уопште нису оживели и уклоњени су, избачени из производног циклуса…”

„А… онај ров поред града, шта је то? Такође 'лоша производња'?” упита Кибернетичар.

„Не знам, мада, у крајњем случају ни то није искључено…”

„Не, није”, рече Доктор. Гледао је замагљени крај хоризонта. „У томе што говориш има нечег таквог да… она сломљена цевчица, једна и друга…”

„Можда су кроз њих убацивали неке оживљујуће супстанце за време синтезе?”

„То би такође делимично објашњавало због чега је дуплаш кога смо довезли као умно неразвијен”, дабаци Кибернетичар. „Одмах је створен тако 'одрастао', не говори — недостају му било каква искуства…”

„Ех, не!” умеша се Хемичар. „Овај наш дуплаш ипак понешто зна. Није се плашио само повратка у онај камени азил, што би на неки начин и могло бити разумљиво, него се бојао и огледалског појаса. Сем тога, знао је нешто и о оном светлосном одразу, о оној невидљивој граници коју смо прешли…”

„Ако би се настављала Хенрикова хипотеза, настаје слика коју је тешко прихватити.” Координатор је то говорио гледајући у песак пред својим стопалима. „Она прва фабрика производи делове који се не употребљавају. А друга? Жива бића? Чему? Мислиш ли да и њих уводе у кружни процес?”

„Ма, људи!” повика Кибернетичар, стресавши се. „Ваљда не мислиш то озбиљно?”

„Чекај”, Хемичар седе. „Кад би се живи враћали у реторте, уклањање несавршених створова, које је немогуће оживети, било би сасвим сувишно. Уосталом, нисмо уопште видели трагове таквог процеса…”

У тишини која је завладала Доктор се усправи и поче очима прелазити с једног на другог…

„Чујте”, рече, „нема друге… Морам то да кажем. Сви смо пали под сугестију заједничке одлике коју је открио Инжењер, и сад се трудимо да прилагодимо чињенице уз 'производну' хипотезу. Дакле, из свега тога непобитно произлази једно: да смо врло честити и наивни људи…”

Гледали су га с растућим чуђењем кад је наставио:

„Малочас сте се трудили да смислите најстрашније ствари за које сте кадри и дошли сте до слике коју би могло да створи дете. Фабрика која производи жива бића да би их самлела… Драги моји, стварност може бити и гора.”

„Ех, чуј!” умеша се Кибеннетичар.

„Чекај, нека говори”, добаци Инжењер.

„Што дуже мислим о овом што смо доживели у оном насељу, тим више сам уверен да смо видели нешто потпуно друго но што нам се чинило да видимо.”

„Говори јасно. Шта нам се то чинило?” упита Физичар.

„Не знам шта се дешавало али знам, уверен сам да знам, шта се није дешавало.”

„Ето ти! Кад ћеш се већ оканити тих загонетки?”

„Хоћу да кажем ово: после дужег лутања по оном подземном лавиринту, изненада нас је опколила гомила која нас је мало угрувала у гужви, а затим се распршила и разбежала. Пошто смо, возећи се према насељу, запазили како се у њему гасе светла, помислили смо, природно, да се то дешава у вези с нашим наиласком, да су се становници посакривали пред нама и да нас је опколила гомила оних што су се упућивали у склониште или тако нешто. Приказао сам вам што је могуће тачније цео низ догађаја, све што се с нама и око нас дешавало, и кажем вам: то је било нешто сасвим друго — нешто пред чиме се ум брани као од пристанка на лудило.”

„Требало је да говориш једноставно”, упозори га Инжењер.

„Говорим једноставно. Молим вас, дата је оваква ситуација: на планети на којој живе интелигентна бића, искрцавају се дошљаци са звезда. Какве су могуће реакције становника?”

Пошто му нико не одговори, Доктор настави:

„Да су чак становници ове планате створени у ретортама или да су дошли на свет у још невероватнијим околностима — видим само три могућа типа понашања: покушаји да се са дошљацима успостави контакт, покушаји да их нападну или — паника. Показало се, ипак, да је могућ и четврти тип — потпуна равнодушност!”

„Сам си говорио да вам умало нису поломили ребра, и то називаш равнодушношћу?!” повика Кибернетичар. Хемичар је слушао Докторове речи раширених очију, у којима је одједном блеснула светлост.

„Да си се нашао на путу стада које бежи од пожара, могло ти се десити и нешто горе, али из тога не произлази да стадо обраћа на тебе пажњу”, одговори Доктор. „Кажем вам, она гомила у коју смо упали, уопште нас није видела! Није се за нас занимала! Била је обузета паником, у реду — али уопште не због нас. Упали смо у њу сасвим случајно. Наравно, били смо у почетку уверени да смо ми узрок што је завладао мрак, хаос, узрок свега што смо видели. Али то није тачно! Тако није било.”