Станислав Лем - Еден

Стиже до кола и пре него што су стала. Није морао да пита за успех похода. Џип је стајао на тешко спљоштеним гумама, чуло се пљускање воде у свим бачвама, па је чак и на слободном седишту стајао напуњен балон.

„Како је било?” упита Хамичар. Инжењер скиде тамне наочари и поче марамицом брисати с лица зној и прашину.

„Врло пријатно”, рече.

„Нисте никога срели?”

„Ха, као обично, штитове, али све смо заобилазили издалека. Прошли смо с друге стране оног гаја с ветроломом, знаш? Тамо готово да уопште нема бразда. Сем што је било мало невоље с пуњењем бачви. Добро би дошла каква пумпа.”

„Хоћемо да пођемо још једном”, додаде Физичар.

„Најпре морате пресути воду…”

„Не вреди губити време”, одврати Физичар. „Ту лежи толико празних балона и резервоара, узећемо друге, а после ћемо све пресути одједном, а?”

Он и Инжењер се погледаше, као да су у томе имали неку скривену мисао. Хемичар то није запазио, само се мало зачудио њиховој журби. Истоварише канте и бачве и чим утоварише нове — уопште их није било тако много — попеше се и појурише из места, дижући точковима прашину. Прашина се још није слегла по равници обасјаној црвенилом залазећег сунца, кад на површину изиђе Координатор.

„Још их нема?” упита.

„Били су, заменили пуне бачве празнима и пошли још једном.”

Координатор се више зачуди но што се љутну.

„Како, одмах пошли?”

Рече Хемичару да ће га одмах заменити и сиђе натраг у брод да пренесе вест Кибернетичару који је радио на универзалном аутомату, али је с Кибернетичаром тешко било говорити. Имао је двадесетак транзистора у устима, пљуцкао их је у руку као коштице, неколико стотина водова извучених из порцелитске утробе пребацио је био ако врата, рашчешљавао их на грудима и спајао таквом брзином да су му прсти само поигравали. Понекад би застао непомично и по читав минут се, као у неземаљској запањености загледао у велику схему раширену непосредно пред лицем.

Координатор се врати на површину да замени Хемичара, који пође да припреми свима вечеру. Док је седео поред бацача, скраћивао је време тиме што је записивао практичне напомене у монтажну књигу коју је завео Инжењер.

Већ читава два дана лупали су главу шта да учине са деведесет хиљада литара загађене радиоактивне воде, која је испунила цео простор над теретним улазом. Био је то један од зачараних кругова, привидно нерешивих, о који су се сваки час спотицали. Да би се очистила та вода, требало би покренути пречистаче, а да се допре до вода који их је покретао, могло је само са места под водом. На броду је чак и постојао скафандер за роњење, али био је потребан онај који истовремено штити и од зрачења, а управо такав нису имали. Да га сад прилагођавају и облажу оловом не би се исплатило. Одлучили су да ће радије чекати док поправљене аутомате не буду могли да зароне у воду.

Координатор је седео под крмом ракете, са које је од настанка мрака сваки час бацала светлост блинкерска лампа, и најбрже што је могао записивао оно што би му пало на ум, јер је светло трајало најдуже три секунда. Сам се потом смејао гледајући жврљотине у које се његов рукопис претварао у мраку. Кад је погледао на сат, било је близу десет.

Устао је и кренуо около. Загледао је, тражећи светла џипа, али ништа није видео. Осматрање му је ометала блинкерска лампа. Зато се упути у оном правцу откуда је џип требало да наиђе.

Као и обично кад би био сам, дизао би поглед према звездама. Млечни Пут се пружао окомито у мраку. Од Шкорпиона, поглед му скрете улево и зачуђено се заустави — најсјајније звезде Јарца једва су се назирале, губиле се у бледом тињању, као да се Млечни Пут одједном проширио и прогутао их — а лежале су ван Млечног Пута. Одједном схвати. То је била румен, управо тамо, над источним хоризонтом. Срце му поче полако и снажно лупати. Осети у грлу стезање које одмах прође. Стиснутих вилица настави да корача. Румен је била беличаста, ниска и неравномерно је гаснула да би се после неког времена опет проширила, неколико пута заредом. Координатор затвори очи и с највећом напрегнутошћу поче ослушкивати у тишини — али чуо је само шум крви. Сада се сазвежђа већ готово нису видела, а Координатор је непомично стајао, загледан у обзорје које се испуњавало мутним одблеском црвене светлости.

Најпре хтеде да се врати у ракету и позове другу двојицу горе. Могли су да пођу са бацачем. Пешице би то трајало најмање три часа. Сем џипа, имали су и мали хеликоптер, али он се налазио у прегради напуњеној водом, опкољен сандуцима. Прегледали су само врх који је вирио. Пропелер је попуцао у катастрофи, а кабина је морала изгледати још горе. Преостајао је ипак Бранитељ. Помисли да би могли просто да седну у Бранитеља, да даљински отворе тешку клапну — њен покретач налазио се у машинском одељењу — и сиђу преко воде, која ће се, уосталом, излити, чим се клапна одмакне. У Бранитељу би били заклоњени од радиоактивности. Али, било је неизвесно да ли ће се клапна уопште отворити, а тек оно што би касније требало предузети… Цео терен око ракете претворио би се у једну велику радиоактивну мрљу. Па ипак, кад би само био сигуран да ће клапна попустити…