Станислав Лем - Еден

„Треба нешто предузети…” прошапта као за себе.

„Морамо покренути Бранитеља”, рече Физичар.

„Хоће ли то нешто помоћи или не ко зна, у сваком случају треба се прихватити посла. Реци Координатору да пошаље за нама Хемичара, идемо доле. Поправљаћемо филтре. Аутомат ће спојити кабл. Идемо”, климну Кибернетичару. „Најгоре је чекати скрштених руку.”

Уђоше у тунел. Аутомат је секунд чекао, затим се окрете у месту и пође за њима.

„Погледај, већ има маневарску компресију”, рече Инжењер Доктору не без дивљења у гласу. „То ће нам одмах добро доћи”, додаде, „послаћемо Црног под воду. Кад зарони, не бисмо му могли издавати наређења гласом.”

„Него како? Преко радија?” рече Доктор расејано, тек тако, не желећи само да се разговор прекине. Пратио је тамне појаве својих другова наспрам црвенииа од пожара. Поново су се вратили. Изгледало је то као ноћна шетња под звездама.

„Микропредајником, знаш…” поче Инжењер, затим и он пође очима за Докторовим погледом, и настави истим тоном. „То је зато што је био већ уверен да ћемо успети.”

„Да”, климну главом Доктор. „Зато се толико бранио да не напустимо рано Еден…”

„Не смета…” Инжењер је већ кретао према тунелском улазу. „Знам га. Све ће га проћи, чим почнемо.”

„Да, тада ће га све проћи”, сложи се Доктор, кренувши за њим. Инжењер се трудио да у мраку сагледа Докторево лице, не знајући да ли се у том понављању његових речи није крио подсмех, али не виде ништа. Било је превише мрачно.

После једно четврт часа, Координатор и Хемичар сиђоше у ракету. Пре но што су започели посао, послали су на површину Црнога, који је изнео испред тунелског излаза двометарску земљану брану, утврђивао је и учвршћивао, затим је унео под земљу ствари што су биле остављене на површини. Сем укопаног бацача, тамо је остао још џип. Било им је жао времена да га растављају, а уз то нису хтели да се лише помоћи аутомата.

О поноћи су се честито прихватили посла. Кибернетичар је проверавао целокупну Бранитељеву унутрашњу инсталацију. Физичар и Инжењер су сређивали малу станицу филтерске радиоактивности, а Координатор је у заштитном оделу стајао над бунаром доњег спрата машинског одељења. Аутомат је ту заронио и радио два метра под водом, на гранањима водова.

Показало се да чак и после поправке филтери имају умањену пропусност због неколико уништених секција, па се снађоше тако што су убрзали циркулацију воде. Њено чишћење напредовало је у доста примитивним условима. Хемичар је испитивао степен радиоактивног загађења, узимајући сваких десет минута пробе на анализу јер аутоматски показивач није радио, а његово поправљење одузело би време које нису хтели да жртвују.

У три после поноћи, вода је била практично очишћена. Резервоар из кога се пробила прснуо је на три места. Инерција га је померила у темељним носачима, те је ударио чеоним штитом у једно због главних ребара оклопа. Уместо да га спајају, због журбе су воду просто преточили у горњи празни резервоар. У нормалним условима такво несиметрично размештање терета било би незамисливо, али ракета се засад није припремала за пут. После испумпавања воде продували су доњи смештај компримираним ваздухом. На зидовима је остало нешто радиоактивног талога, али одмахнули су на то руком — нико засад није намеравао да тамо улази. Приступили су тада најважнијем послу — отварању теретне клапне. Контролна светла показивала су пуну исправност њеног механизма за затварање, али и поред тога при првом покушају није хтела да се отвори. За тренутак су се колебали да ли да појачају притисак у хидраулицима, али Инжењер одлучи да ће боље бити ако је истраже споља, те изиђоше на површину.

Није било лако стићи до клапне, јер се налазила на доњем делу трупа, сада преко четири метра над земљом. На брзину саградише скелу од металних одломака — што је ишло доста лако јер је аутомат спојио челичне одломке у незграпну али јаку платформу и при светлу својих лампи и рефлектора почеше преглед.

Небо је на истоку већ постало сиво. Црвенило се више није запажало. Звезде су полако бледеле и крупне капи росе клизиле су низ керамитске плоче трупа што се дизао над њима.

„Занимљиво”, рече Физичар, „механизам ради. Клапна изгледа, као злато и има само ту једну малу ману што не допушта да се отвори.”

„Не волим чуда”, добаци Хемичар. Лупао је дршком турпије по металу.

Инжењер ништа не рече, био је бесан.

„Чекајте”, викну Координатор, „а можда старим методом, који су испробала поколења?…”