Станислав Лем - Еден

Он подиже чекић од осам килограма који је лежао на скели крај његових ногу.

„Може да се лупа дуж целог руба, али само једном”, пристаде Инжењер после краћег колебања.

Координатор искоса погледа на црни аутомат који се оцртавао као ћошкаст споменик у сивилу освита па, наслонивши се грудима на стуб скеле, одмери у рукама чекић, замахну не много снажно и удари. Лупао је одмерено, самом снагом размаха. Оклоп је одговарао јаким, кратким звуком, сваки удар ишао је за неколико центиметара даље. Неугодно му је било да удара по врху, али био му је потребан физички напор. Одједном, низ одмерених одзвука се помути. Упао је у њега јаук у басу, као да се под њима огласила сама земља. Чекић се опусти у Координаторовим рукама. Зачуше отегнут, на врху нарастајући звиждук, затим тупи лом, а скела се грчевито затресе.

„Доле!” викну Физичар. Скакали су са скеле један за другим, само се аутомат није ни тргнуо. Било је већ увелико сиво. Равница и небо имали су боју пепела. Други потмули лом, продорни фијук просто их прекри. Сви се нагонски згрчише, увлачећи главу међу рамена — још су стајали под заклоном великог тела ракете. Неколико стотина метара даље из терена шикну окомит гејзир, а звук који је то пратио, био је чудно слаб, пригушен.

Потрчаше у тунел. Аутомат крете за њима. Ускакали су у отвор, а Координатор и Инжењер осташе иза земљаног грудобрана. Цео видик на источној страни проламао се од подземних громова, тресак се ваљао равницом, звиждук се умножавао, јачао. У њему више нису могли да се разликују појединачни тонови. Небо је брујало као да свирају оргуље, као да читава јата летелица надзвучне брзине пикирају са зенита право на њих, а цео појас испред њих шаренио се од кратког прскања песка, земље, тако да су се шикљања оцртавала готово сиво на оловној подлози неба. Тло је у размацима подрхтавало. Са грудобрана су отпадали и котрљали се сићушни грумени земље и летели на дно тунела.

„Потпуно нормална цивилизација”, зачуше Физичаров глас који је допирао из дубине. „Шта кажете?”

„Сами пребачаји или подбачаји”, прогунђа Инжењер. Координатор није могао да га чује, ваздух је непрекидно брујао, песак је шикљао, али фонтане нису стизали ближе до ракете. Неколико дугих минута стајали су тако, увучени до рамена, а ништа се није мењало. Громовита ломљава на видику слила се у један низак, отегнут, готово непромењив хук, али експлозије се више нису чуле. Зрна су падала готово безвучно, муњевито избацивана земља се осипала. Већ се толико разданило да су видели на њој омање хумчице, као кртичњаке што су окруживали погођена места.

„Донесите доглед”, викну Координатор, нагињући се над тунелом.

Мало касније држао га је у рукама. Ништа није говорио Инжењеру, само се све више чудио. Најпре је мислио да та артиљерија што их напада напипава циљ, али зрна су падала стално једнако. Прелазио је догледом по околини и видео како на све стране избијају фонтане од погодака, час ближе, час даље, али ниједан погодак није се ближио ракети ни на двеста метара.

„Шта је тамо?! Нису атомски, а?!” стиже до њега потмуло викање из дубине тунела.

„Нису! Мирујте!” одговори им, напрежући глас. Инжењер примаче лице његовом уху.

„Видиш?! Сами промашаји!”

„Видим!”

„Окружавају нас са свих страна!”

Координатор поново климну главом. Сад је Инжењер разгледао догледом поље.

У сваком тренутку требало је да изгране сунце. Небо бледо, као умивено, испуњавало је разводњено плаветнило. У равници се ништа није померало сем перјаница погодака, које су жбунастим кругом што се тренутно расипао и одмах опет израстао из земље, попут необичне, трепераве живе ограде окружавале ракету и брдо из кога је штрчала.

Координатор се одједном одлучи, испуза из тунела и у три скока попе се на врх брдашца. Ту се пружи на земљу и загледа се на супротну страну, коју из тунела није могао да види. Слика је била иста — простран срп погодака израстао је прашњавим и разњиханим жбуновима.

Неко се силовито баци на сасушену површину поред њега. Био је то Инжењер. Лежали су главу уз главу, посматрајући оно што се дешавало. Готово да више нису чули непрестану грмљавину под видокругом која је пловила у железним таласима и на тренутке као да се удаљавала, али то је био ефекат ветра пробуђеног првим сунчевим зрацима.

„То нису никакви промашаји!” викну Инжењер.

„Него шта?!”

„Не знам. Сачекајмо…”

„Идемо унутра!”

Стрчаше низ падину. Иако погоци нису падали близу, није било пријатно под куполом од језивог завијања и фијукања. Један за другим скочише у улаз. Поставише у њега аутомат, а сами пођоше у унутрашњост брода, повукавши за собом остале. У библиотеци, куда су се упутили, мало се шта чуло, чак се ни подрхтавања терена готово да нису осећали.