Станислав Лем - Еден

„И, шта? Хоће овако да нас држе? Изгладне?” упита зачудени Физичар, кад су сви саопштили оно што су успели да запазе.

„Ђаво би га знао. Волео бих да видим изблиза такво зрно”, рече Инжењер. „Ако начине паузу, вредело би скочити и донети једно.”

„Аутомат ће скочити”, рече хладно Координатор.

„Аутомат?!” готово јаукну Кибернетичар.

„Не бој се, ништа му се неће десити.”

Осетише врло слаб, али другачији потрес тела брода.

„Добили смо!” викну Хемичар и скочи с места.

„Преносе ватру?…” с колебањем рече Координатор и похита у тунел. Горе се наизглед ништа није променило. Хоризонт је хучао, али под крмом ракете лежало је на осунчаном песку нешто распрснуто, црно, као распаднута врећа сачми. Координатор покуша да одреди место на коме се чудно зрно распрсло о оклоп — керамит ипак није носио ни најмањи траг. Пре него што они отпозади успеше да га задрже, прискочио је крми и почео обема рукама убацивати распрснуте остатке у празну футролу од догледа. Били су још топли.

Кад се вратио с пленом, сви почеше на њега викати, а најгласније Хемичар.

„Ти си стварно луд, да знаш. То може бити радиоактивно!”

Потрчаше у унутрашњост брода. Показа се да остаци нису радиоактивни. Мерач импулса, када га до њих примакоше, ћутао је. Изгледали су врло особено — ни трага од оклопа или неке грубе навлаке зрна, напросто мноштво изузетно ситних грумена који су се у прстима расипали у зрнасте, масносјајне металне опиљке.

Физичар узе тај прах под лупу, подиже обрве, извади из орманића микроскоп, погледа и узвикну. Остали му умало силом не одмакоше главу од окулара.

„Шаљу нам часовничиће…” слабим гласом рече Хемичар, кад се најзад и он одвоји од микроскопа.

У видном пољу лежале су, расуте у завојчићима и ланчићима, десетине и стотине малих зупчаника, вансредишних колутића, опруге, свијених осовиница. Померали су микроскопски показивач, сипали под објектив нове примерке и стално видели исто.

„Шта то може бити?!” викао је Инжењер. Физичар је трчао по библиотеци од зида до зида сав разбарушен, гледао их мутним погледом и настављао да трчи.

„Неки нечувено сложен механизам. Има у томе нечег просто наказног”, Инжењер је одмеравао на длану мало тог металног праха, „има ваљда на милијарде, ако не и на билионе тих проклетих кружића! Идемо горе”, одлучи се нагло, „погледајмо шта се дешава.”

Канонада је трајала без икаквих промена. Аутомат је набројао хиљаду сто девет погодака од тренутка кад је изишао на положај.

„Опробајмо сада клапну”, сети се одједном Хемичар кад се вратише у ракету. Кибернетичар је седео над микроскопом и прегледавао остатке зрна, порцију за порцијом. Није одговарао кад би га ословили.

Заправо им је било тешко да седе и ништа не раде па се упутише у машинско одељење. Контролна светлашца механизма за затварање још су сијала. Инжењер лако покрете држак и индикатор послушно заигра — клапна се покренула. Одмах је затвори и рече:

„У сваком тренутку можемо отпутовати Бранитељем.”

„Клапна ће висити у ваздуху”, примети Физичар.

„Не смета, имаће најмање метар и по до земље. За Бранитеља то није ништа, проћи ће.”

Засад ипак није било преке потребе да крећу, па се вратише у библиотеку. Кибернетичар је још седео за микроскопом. Био је као у трансу.

„Оставите га, можда ће нешто испасти”, рече Доктор. „А сад… морамо нешто радити. Предлажем да се напросто прихватимо даљег ремонта брода…”

Полако се дигоше на ноге. Шта им је друго преостајало? Сва петорица сиђоше у машинско одељење, у коме је остало највише трагова уништења. При разради је било много пипавог, готово часовничарског чачкања, сваки проток проверавали су најпре са искљученим осигурачима, затим под напоном, Координатор је сваки час излазио на врх и ћутке се враћао. Већ га нико ни за шта није питао. У кормиларници, заривеној петнаест метара под земљу, осећало се благо треперење околног терена. Тако им прође подне. Посао је и поред свега напредовао. Напредовао би много брже уз помоћ аутомата — али осматрање је било неопходно. До једног часа аутомат је набројао преко осам хиљада погодака.

Иако нико није био гладан, припремили су ручак и појели га — на силу и ради здравља — као што рече Доктор. Сада су с тим имали мало брига. Ни посуђе нису морали да перу, просто су га убацивали у ждрело машине за прање. Дванаест минута после два подрхтавање је нагло престало. Сви одмах напустише посао и похиташе кроз тунел према површини. Облачак је заклањао сунце, сва златно распаљена равница лежала је у загрејаној тишини. Лака прашина коју су подигле експлозије полако се слегала. Владао је потпун мир.