Станислав Лем - Еден

Мало поћуташе.

„Да ли то ипак није примитивно? Уосталом сад бисмо могли изићи”, рече Хемичар.

„И оставити ракету”, одврати Координатор.

„Она њихова извидница мора да ју је добро размотрила! Пазите, пуцали су готово тачно дуж оне бразде коју су изрили њихови штитови.”

„Заиста.”

„Неоргански сперматозоиди”, рече Кибернетичар смирено. Отресао је руке од песка и глине. „Неорганска зрна, семена, разумете? Засејали су га својом артиљеријом!”

„То није метал”, рече Хемичар. „Црни би га савио. То је нешто као супранит или керамит, с омотачем који се стврдњава.”

„Ама, не, та то је напросто песак!” повика Кибернетичар. „Не разумеш? То је неоргански метаболизам! Каталитички претварају песак у некакав високомолекуларни дериват силицијума и творе од њега те жиле, пошто биљке црпу из подлоге соли.”

„Мислиш?” упита Хемичар и клече, дотакавши сјајну површину. Подиже главу.

„А кад би погодили у другу врсту терена?” упита.

„Прилагодили би се. Уверен сам у то! Управо зато су тако ђаволски сложени. Њихов је задатак да увек произведу што тврђу, што отпорнију супстанцу од онога што имају на располагању.”

„Ох, ако то није ништа више, Бранитељ ће га разгристи и неће сломити зубе”, осмехну се Инжењер.

„Да ли су нас они то напали?” упита тихо Доктор. Зачуђено га погледаше.

„А шта је ово? Није напад?”

„Није. Пре бих рекао — покушај одбране. Хоће да нас изолују.”

„И шта? Треба да седимо и чекамо док не постанемо као црви под цилиндром?”

„А шта ће вам Бранитељ?”

Поколебаше се.

„Вода нам више није потребна. Ракету ћемо, вероватно, успети током недеље да поправимо. За десет дана, рецимо. Атомски синтетизатори ступиће у покрет кроз највише неколико часова. Не мислим да ће ово бити стаклено звоно. Пре — високи зид. Препрека за њих непробојна, па мисле да је и за нас. Захваљујући синтетизаторима имаћемо храну. Није нам од њих потребно ништа, а они… ваљда нам нису могли изразитије ставити до знања да нас не желе.”

Слушали су те речи намргођени. Инжењер погледа око себе. Огледалске оштрице стизале су му већ до колена. Цепале су се. Срастале. Шушањ је сад био тако јак, као да је из земље допирало зујање стотина невидљивих кошница. Модри корени при дну ископа били су набрекли, постајући налик на стабла.

„Молим те, доведи овамо дуплаша”, неочекивано се Координатор обрати Доктору, који га погледа као да га није добро чуо.

„Сада? Овамо? Зашто?”

„Не знам. То значи… хтео бих да га доведеш. Хоћеш?”

Доктор климну главом и пође. Остали су стајали ћутке на сунцу. Појави се Доктор. Наги див с напором је испузао за њим из тунела и прескочио преко земљаног бедема. Изгледао је живахан и као задовољан — држао се близу Доктора и тихо гукао. Одједном се његово пљоснато лишце стисну. Плаво око је непомично гледало пред себе. Само је дахнуо и окренуо се читавим трупом. Језиво је зацвилео. У великим скоковима бацио се до огледалске ограде као да је хтео на њу да насрне, трчао је дуж ње, шепаво седао. Протрчао је око целог круга, непрестано јечећи. Испуштао је чудан, бучан кашаљ, дотрчао до Доктора и почео штипкати чворноватим прстићима његов комбинезон на грудима, показивао на еластични материјал, загледао му се у очи. С њега је лио зној. Онда је гурнуо Доктора, одскочио па се нагло вратио, још једном се осврнуо око себе, увукао уз непријатан звук мало попрсје у труп, и бацио се у црни отвор тунела.

За секунд су још видели спљоштен, задебљан табан његовог стопала кад је упузао унутра. Људи су подуже ћутали.

„Надао си се томе?” упита Доктор Координатора.

„Не… не знам. Заиста. Мислио сам само да му, можда, то није страно. Очекивао сам некакву реакцију. Рецимо, неразумљиву. Овакву — не…”

„Треба ли то да значи да је разумљива?” мрачно упита Физичар.

„У извесном смислу, да”, одврати Доктор. „Он то познаје. У сваком случају, познаје нешто слично, и боји се тога. За њега је то нека страшна, сигурно смртно опасна појава.”

„Погубљење… типа Еден?” дорече тихо Хемичар.

„Не знам. У сваком случају то нам казује да 'живи зид' не употребљавају само за планетарне дошљаке. Могуће га је, уосталом, посадити и без артилерије.”

„А можда се дуплаш напросто боји свега што светли?” рече Физичар. „Проста асоцијација. То би објаснило и случај с оним огледалским појасом.”

„Не, показивао сам му огледало, није се ни бојао, нити се за њега занимао”, рече Доктор.

„Према томе, он није ни тако глуп, ни неразвијен”, добаци Физичар. Стајао је сасвим поред стакласте преграде. Стизала му је већ до појаса.