Станислав Лем - Еден

„Крај?” рече несигурно Физичар. Глас му је звучао чудно снажно, током свих претходних часова били су навикнути на непрестано хучање.

Последњи погодак који је аутомат регистровао имао је редни број десет хиљада шест стотина четири.

Полако изиђоше из тунела. Ништа се није дешавало, али и до триста километара протезао се око ракете појас поораног и самлевеног терена, а местимично су се појединачне рупе слиле у проширене увале.

Доктор се попе на грудобран.

„Још не”, задржа га Инжењер. „Сачекајмо.”

„Колико дуго?”

„Бар пола часа, а можда и час.”

„Детонатори са успорењем? Па, тарно нема експлозивних зрна!”

„Не зна се.”

Облак склизну са сунца, постаде блештаво. Стајали су и освртали се. Ветар је готово престао, постајало је све врелије. Координатор први зачу шушањ.

„Шта је то?” упита шапатом.

Напрегнуше слух. Сада се свима учинило да нешто чују.

Шушањ је био такав као да ветар помера лишће жбуња. Али докле је поглед сезао није било ни жбуња, ни лишћа, ничег сем изривеног појаса песка. Ваздух је постао мртав, загрејан и далеко, над динама, треперио је од јаре. Шуштање се настављало.

„То је оданде?”

„Да.”

Говорили су тихо. Сада је шушањ допирао равномерно са свих страна — да ли се то пресипао тај песак?

„Нема ветра…” тихо се огласи Хемичар. „Не, то није ветар. То је тамо, где су она зрна…”

„Идем тамо.”

„Полудео си?! А ако су то детонатори са успореним паљењем?”

Хемичар побледе. Повуче се као да хтеде ускочити у тунел. Али било је тако видно, владала је таква непомичност — сви су стајали — па стисну зубе и песнице, и остаде. Шушањ је трајао, одмерен, брз, допирао је одасвуд. Стајали су погрбљени, напрегнутих мишића, без покрета, као да су несвесно очекивали ударац. То је било хиљаду пута горе од канонаде! Сунце је стајало у зениту, сенке клупчастих облака полако су клизиле преко равнице. Облаци беху нагомилани, са спљоштеним основима и личили су на бела острва.

На видику се ништа није померало. Свуд је било потпуно пусто, чак су и сиви пехари, чије су се линије раније неразговетно уздизале на позадини далеких дина, били нестали. То су тек сада запазили.

„Гледајте!” викну Физичар. Испруженом руком показивао је пред себе. Али то се догодило готово истовремено — са свих страна одједном. Свуда се видело исто.

Терен изривен јамама почео се померати. Покренуо се. Помаљало се из њега нешто што се искрило на сунцу, свуда где су пале гранате. Готово равна, гребенаста линија блештавих клица, ту и тамо у четири, понекад у пет, шест редова. Нешто је из земље расло тако брзо да је, ако се поглед напрегне, могао да се види напредак тог растења.

Неко истрча из тунела и појури као да не види своје, према избоченој линији огледалских пламичака. Кибернетичар. Другови повикаше и потрчаше за њим.

„Знам!” викао је. „Знам!”

Пао је на колена пред стакластим стројем клица. Израсле су већ за читав палац из земље, у доњем делу дебеле као песница. Песак је нежно мигољио око сваке од тих клица, у дубини је нешто грозничаво подрхтавало, комешало се, радило. Личило је на истовремено пресипање читавих милијарди најсићушнијих зрнаца.

„Механички сперматозоиди!” викао је Кибернетачар. Покушавао је рукама да поткопа терен око најближе клице. Није успевао. Песак је био превише врео. Кибернетичар диже руке увис. Неко отрча по лопате, почеше да копају, тако да је земља само излетала у ваздух. Помешане с њом заблистале су рашчлањене, дуге, међусобно сплетене као корење, жиле огледалске масе. Била је тврда, звонила под ударима лопате као метал, а кад је јама ископана читав метар у дубину, покушаше да ишчупају ту чудну творевину. Она се чак и не помаче — толико је била срасла са другима.

„Црни!” викнуше сви углас. Аутомат притрча, песак му је прскао испод ногу.

„Истргни то!”

Чврста клешта затворише се на огледалским жилама дебелим као мушка рука. Челично тело се напрегну. Видеше како стопала почињу полако да му упадају у терен. Из трупа је допирало најтише зујање као од крајње напете вибрирајуће струне. Аутомат се усправљао, упадајући у земљу.

„Пусти!” викну му Инжењер. Црни се тешко извуче из земље и умири се.

Сада су сви стајали непомично. Светлуцава жива ограда имала је већ готово пола метра висине. У доњем делу — над самом земљом полако је добијала нешто тамнију, млечно-плаву боју, а горњим делом је још расла.

„Значи тако”, рече мирно Координатор.

„Тако.”

„Хоће да нас заграде.”