Станислав Лем - Еден

Клапна се затвори. Три човека се увукоше у тунел и повукоше аутомат за собом. Онда се на отвору тунела показа изнутра постављена плоча, која је чврсто испунила цео отвор. Бранитељ је чекао. Инжењер је изнутра брисао екране, проверавао шта показују сатови, док мирно не рече:

„Полазимо.”

Кратка и танка, одозго и одоздо учвршћена цилиндричким задебљањима, Бранитељева њушка поче се полако кретати према западу.

Инжењер је ухватио збијану глазуру живе ограде на нишан, гледано постранце, ловећи положај трију штитова — белог, црвеног и плавог — и притиснуо ногом педалу.

Екран је делић секунде био црн, као засут гаром. Истовремено је ваздух са чудним звуком, као да је неки див утиснуо уста у земљу и изговорио 'Умпф!' — ударио у Бранитеља тако да се сав заљуљао. Екран се поново очисти.

Ватрени облак лоптасто се ширио на све стране. Ваздух се око њега силовито таласао као течно стакло. Огледалска жива ограда неста на површини од десет метара. У кланац са извијеним, вишњево ужареним странама, ударала је пара. Песак се на размаку од неколико стотина корака на површини застаклио и из њега су на сунцу искакале искре. На Бранитеља је падао летећи бели пепео, готово без тежине.

„Навалио сам малчице прејако”, помисли Инжењер, али рече само: „Све је у реду, идемо.” Здепасти труп је задрхтао и лако се упутио према рову. Тек се мало зањихаше прелазећи преко њега, на дну је лежало малчице ватрене течности — растопљени силицијум.

„Ми смо заправо варвари”, промаче Доктору кроз главу. „И шта ја ту радим?…”

Инжењер поправи правац и убрза. Бранитељ је јурио као по аутостради. Унутрашња, мека површина гусеница тихо је мљацкала на ваљчићима. Прелазили су готово шездесет километара на час, уопште то не осећајући.

„Може ли се отворити?” упита Доктор. Седео је ниско, на малом меком седишту, а над раменом је имао избочен екран, налик на бродски илуминатор.

„Наравно да може”, сложи се Инжењер, „само…”

Покрете компресор. Из обруча при дну куле прсну млазевима оштрим као игла безбојан раствор, испљускујући из оклопа остатке радиоактивног пепела. Затим постаде видно — оклопно чело се отворило, његов врх склизну унатраг, бокови упадоше у дубину трупа — и сад су возили заштићени само дебелим, извијеним стаклом што је заклањало седишта, док је кроз отворени горњи део упадао ветар и мрсио им косу.

„Нешто ми се чини да је Координатор био у праву”, промрмља после извесног времена Хемичар. Предео се није мењао. Возили су преко мора песка док се, тешко возило благо њихало, секући преко перајасто издубљених дина, стално у истом ритму. Инжењер је појаћао брзину, али тада осетише подбацивање. Гусенице су језиво звиждале, предњи део скакао је с једне дине право на врх следеће, на трен се заривао, избацивао тешке облаке песка, неколико пута, песак је улетео и унутра.

После педесет километара, претерано љуљање је престало. Тако су возили преко два часа.

„Да, он је ваљда био у праву”, рече Инжењер и незнатно промени правац од запада према југо-западу.

Следећи час вожње није донео никаквих промена, па још једном скренуше, возећи већ изразито према југо-западу. Превалили су дотле сто четрдесет километара.

Боја песка полако је постајала другачија. Од готово белог, веома сипког, који се дизао за њима као дуг, усковитлан перчин, постао је црвенкаст и тежи, није се више тако прашио, и кад би га гусенице избацивале увис, одмах би падао. Дине су такође постале разређеније и све ниже. С времена на време, пролазили су поред штрчећих батрљака потпуно засутих жбунова. У даљини су се појавили неразговетни, мали пламичци, мало по страни од правца вожње. Инжењер скрете према њима. Брзо су расли, а после неколико минута запазише како се из песка дижу високе, окомите плоче, налик на усамљене делове зидова. Успорише возећи кроз уски пролаз. С обеју страна стајали су нагнути под углом угаони зидови, изједени ерозијом. Велики камени блок лежао је на средини и препречавао пут. Бранитељ придиже чело, пређе без напора преко препреке, и нађоше се као у тесној уличици — кроз шкрботине и пробоје међу недопасованим плочама видели су се даљи делови рушевина, сви дубоко изједени водоравним слојевима ерозије. Из насеља од камених рушевина извезоше се у слободни простор. Поново се појавише дине, али су биле збијене, као испресоване, и са њих се није дизала прашина. Терен се полако снижавао, возили су благом падином док су се далеко, у низини, виделе тупе мочугасте стене и опет беличасти обриси рушевина.