Станислав Лем - Еден

„Много заслепљује!” викну. „Дај бленде!” Инжењер отрча и донесе најјачи противсунчани заклон, те опет почеше снимати највећом брзином. Сунце је већ до половине било под линијом хоризонта. Инжењер је, држећи оберучке водилицу, одмерено померао камеру улево и удесно. Хемичар је повремено заустављао то померање, управљао објектив на места у којима би у малом видном пољу визира запажао појачану циркулацију мрља и облика, помицао трансфокатор, мењао фокусно растојање. Доктор је и даље клечао, камера је тихо зујала, трака је летела из бубњева. Једна се завршила, они је заменише као да је пожар и већ је ишла друга. Тек је један комадић сунчаног диска стајао над водом што је постајала тамнија, кад се објектив сасвим спусти наниже, управљен на највећу покретну скупину. Доктор је, нагнувши се готово половином тела, висио на напетом ужету јер иначе не би успели да начине снимак. Видео је пред собом риђасте наборе глиничастог зида, обасјаног све блеђим црвенилом. При последњим метрима друге траке, црвени сунчев диск се угасио, небо је било још пуно сјаја, али равницу и језеро већ је прекрила сивоплава сенка. Сем блескова светлости, ништа се више тамо није видело.

Доктор се диже, хватајући се за уже. Камеру су носили утроје, опрезно, као благо.

„Мислиш да су снимци успели?” упита Хемичар Инжењера.

„Бар један део. Нешто траке могло је бити прејако осветљено. Уверићемо се кад стигнемо на брод. Најзад, увек се овамо можемо вратити.”

Убацише камере, котуре и стативе у кола и још једном се вратише на руб обронка. Тек сад опазише да се на истоку обала језера стрмо наспраћивала, прелазећи у дубини предела у неправилни камени зид, на врховима обасјан последњим црвеним одсјајем. Над њим, далеко, дизао се у плаветнило с првим звездама стуб дима, чији је гљивасто завршени врх стајао тренутак непомично и онда запао за планински заклон, неставшии им на очиглед.

„А, тамо је, значи, та долина!” повика Хемичар Доктору. Опет се загледаше доле. Поворке белих и зеленкастих искрица полако су пузиле на разне стране дуж језерских обала, скретале, сливале се у неравно извијане поточиће, местимично се гасиле или су се појављивале друге, веће. Полако је тамо постајало све тамније и број светала је растао. Над њима је мирно шумео висок честар, потпуно црн, па се нерадо окренуше, тако је леп био призор. Понеше у погледима слику језера препуног одсликаних млечнобелих звезда.

Ступајући по иловичастом тлу просека, Доктор упита Хемичара:

„Шта си видео?”

Овај се збуњено осмехну.

„Ништа. Уопште нисам размишљао шта је то што видим, само сам се трудио да све време сачувам оштрину, а Хенрик је тако брзо возио на једну и другу страну, да ни у чем уопште нисам стизао да се разаберем.”

„Не смета”, рече Инжењер и наслони се на охлађени оклоп Бранитеља, „правили смо двеста снимака у секунди. Све што је тамо било видећемо кад се развије филм — а сад се враћамо!”

„Потпуно идиличан поход”, промрмља Доктор. Попеше се у возило. Инжењер пребаци визире телеекрана натраг а укључи кретање уназад. Једно време возили су тако узбрдо, онда на ширем простору заокренуше и појурише право на север.

„Не враћамо се истим путем”, рече Инжењер, „непотребно бисмо натоварили себи стотинак километара. Потераћу просеком колико се буде могло, и бићемо на месту за два часа.”

Пут је кривудао. Нагиб је био све блажи. Зидови честара повремено би стискали Бранитеља, чуло би се шибање грања о кулу. С времена на време, понеки грозд би пао на колена Хемичара или Доктора. Доктор принесе неразвијени грозд носу и зачуди се.

„Ово има врло пријатан мирис”, рече.

Били су одлично расположени. Озвездано небо добијало је пластичност и дубину, док се Млечни Пут белео у висини. Налети ветра испуњавали су честар слабим шумом, Бранитељ се ваљао меко, испуштајући једва чујно, слабо зујање.

„Занимљиво је како на Едену нема никаквих пипака”, примети Доктор. „У свим књигама које сам икад прочитао, на другим планетама увек има много пипака који се вију и гуше.”

„А њихови становници имају по шест прстију”, додаде Хемичар. „Готово увек шест. Не знаш можда зашто?”

„Шест је мистичан број”, одврати Доктор. „Шест је два пута три а трипут Бог помаже.”

„Престани с причом, изгубићу пут”, рече Инжењер, који је седео више. Још није могао да се одлучи да укључи светла, мада већ готово да ништа није видео. Ноћ је била необично лепа, и он је знао да ће се тај утисак покварити чим укључи рефлекторе. Помоћу радара такође није имао воље да вози јер би тада најпре морао да затвори кулу.