Станислав Лем - Еден

Једва је запажао своје руке на волану, само су показатељи и сатови пред њим тињали, а стрелице атомских показатеља нежно су поигравале као ружичасте звезде.

„Можеш ли да ступиш у везу с ракетом?” упита Доктор.

„Не”, рече Инжењер. „Овде нема Хевисајдове сфере, или тачније, постоји, само је избушена као решето. Нема говора о вези на кратким таласима, а за инсталирање другог предајника нисмо имали времена, као што и сам знаш.”

Убрзо затим гусенице заштропоташе и возило се заљуља. Инжењер за тренутак укључи светла и виде да возе по белом, заокругљеном камењу, а да су високо над растињем почели да се назиру фантастични облици кречњачких шиљака. Возили су по сасушеном дну клисуре.

То му се донекле није допало, јер није знао куда ће их тај пут одвести, а тако стрме зидове не би успео да савлада чак ни Бранитељ. Камења је било све више, растиње је прелазило већ у издвојене хрпе, црне на светлима рефлектора. Пут је кривудао, ишао најпре узбрдо, затим готово по равном, стене су с једне стране постале ниже, најзад сасвим нестале, и сад су се нашли на благо погнутој ливади, при врху обрубљеној кречњачким праговима. Од њих су ишли омањи шљунчани усеци. Међу блоковима, лелујале су при земљи дуге, на светлу сребрнозелене, кривудаве стабљичице.

Скоро пола часа возили су с превеликим скретањем према североистоку и било је време да се почну враћати на прави правац, али то им није допуштао кречњачки ланац, дуж кога је пролазио Бранитељ.

„Имали смо ипак среће”, рече Хемичар, „могли смо упасти у језеро или погодити у стене — и сумњам да бисмо се искобељали.”

„У праву си”, рече Инжењер и додаде, „чекајте но…”

На путу је стајало нешто длакаво, као мрежа са дугим длакавим ресама. Бранитељ је полако стигао до те препреке и зарио се у њу предњим делом. Инжењер је благо притиснуо акцелератор и с тихим цепањем чудна мрежа се покидала и нестала, угњечена у тле гусеницама. Светла издвојише из мрака високе црне облике, читаву њихову шуму, као неку скамењену војску у развијеном распореду, која се појавила пред машином, тако да умало не ударише у шиљато постоље. Плану велики, средњи рефлектор, лизну црни стуб и пође по њему увис.

Био је то оријашки кип у коме је уз известан напор било могуће препознати попрсје дуплаша, тачније само мало његово попрсје, увећано до огромних размера. Имао је укрштене, увис подигнуте руке, пљоснато, готово угнуто лице са четири неправилне јаме, значи другачаје од оних која су познавали. Наклањао се у страну, гледајући на њих с висине кроз своје четири очне дупље.

Утисак је био толико јак, да се подуже нико није огласио. Затим језичак рефлектора напусти кип, клизну водоравно у дубину мрака, ударајући у друга постоља, једна висока и уска, друга ниска, на којима су се дизала попрсја црне, пламене боје, понегде и млечнобело, као да је извајано од слоноваче. Сва лица су имала четири ока, нека су била чудно деформисана, као натечена, с огромним бедемом чела, а још даље, ваљда на двеста метара од места на коме се Бранитељ зауставио, пролазио је зид, из кога су штрчале увис размакнуте, сплетене или укрштене руке натприродне величине — и чинило се да све показују на разне стране звезданог неба.

„То… то као да је гробље”, рече Хемичар, спустивши глас до шапата.

Доктор је већ силазио на задњи оклоп. Хемичар пожури за њим. Инжењер окрете рефлектор на другу страну, тамо где је пре тога штрчала кречњачка баријера — и уместо ње угледа редак дворед фигура са затртим, као испраним линијама. Били су то сложени сплетови облика у којима се погИед беспомоћно губио и, тек што би почињао да запажа нешто познато, целина би поново измицала разумевању.

Хемичар и Доктор су полако ишли између кипова, Инжењер им је осветљавао пут из куле. Већ дуже време причињавало му се да чује, далек, плачни звекет, али удубљен у необични призор није обраћао пажњу на те гласове, тако слабе и неразговетне, да није могао ни помислити откуда стижу.

Рефлектор је истраживао над главама Доктора и Хемичара, издвајајући све даље и даље фигуре кад се, већ сасвим близу, разлеже јетко пиштање. Измеду кипова полако се почеше ваљати сива маглена клупка, а кроз њих је, скачући с отегнутим јечањем, кашљем, цвиљењем, јурило крдо дуплаша. Некакве крпе, рите лепршале су над њима док су наслепо јурили, гурајући се и сударајући.

Инжењер се баци у седиште, ухвати за покретач и хтеде да повезе према својима — то је била његова прва мисао. Видео је стотинак корака даље, бледа на светлости, лица Доктора и Хемичара који су запањено гледали растрчане појаве. Не могаде ипак да крене, јер бегунци нису уопште обраћали пажњу на машину и претрчавали су непосредно испред ње, неколико великих тела је пало, а стравично шиштање чуло се одмах ту, као да допире испод земље.