Станислав Лем - Еден

После једног часа већ су јурили равницом. Била је црна, звездана ноћ. Поред машине што је равмомерно зујала јуриле су све ређе хрпе жбуња, убрзо су нестале и последње, и већ више ње било ничега сем дугих благих неравнина, које су изгледале као да оживљавају под рефлектором, таласајући се. Бранитељ их је прелазио у налету, као да је хтео да их сравни са земљом, седишта су се благо љуљала, фијук гусеница подсећао је на оштар звук бургије која се усеца у метал, стрелице сатава светлеле су ружичасто, наранџасто, зелено. Инжењер је, такорећи приљубивши лице уз екран, тражио светла ракете.

Оно што је пре тога било очигледност — да су кренули не осигуравши радио-везу — сада је сматрао лудошћу; јурили су као да су један или два часа, неопходни за инсталирање другог предајника, били непроцењиво вредни. Кад је био готово уверен да је у мраку заобишао ракету и да сад вози даље на север, угледао ју је или тачније, угледао је настрано расплинут светлосни мехур. Бранитељ је возио све спорије, и под његовим јединим рефлектором сребрно и ватрено заблешташе погнути зидови ракете. Призор је био необичан. Кад би се блинкерска лампа палила, вишеспратна купола, при врху отворена, пламтела би, мноштвом дуга са стакластим сплетовима, а умножени сјај обасјавао би песак на даљину.

Не желећи да пуца, Инжењер је туп, оклопљени предњи део возила управио према мосту на коме је пре тога просекао пут али је огледалски зид прекорачио пробој с обе стране, попунио га, и једини траг пролаза била је само плоча у шљунак претвореног песка у подножју живе ограде.

Бранитељ је тежином својих шеснаест хиљада килограма из залета ударио у зид, тако да оклоп само застења. Зид се не помери.

Инжењер се полако повуче двеста метара унатраг, управи линије нишана најниже што је могао, и у тренутку кад је светли балон искочио из мрака, брзо притисну педалу.

Није чекао да се отвор с кључајућим рубовима затвори већ крете. Кула је врхом чешала о препреку, али ју је материјал омекшао од врелине пропуштао. Једнооки Бранитељ се зарио у дубину празног пробоја, и са замирућим брујањем пришао ракети.

Поздравио их је само Црни, али и он одмах нестао. Уследило је неопходно одлагање силаска, ваљало је најпре очистити оклоп од радиоактивног налета, проверити бројност импулса оружања, и тек тада су могли да напусте тесну просторију машине.

Лампа сину. Координатор, који је први изишао из тунела, једним погледом обухвати предњи део Бранитеља покривен црним мрљама, улегнућа на месту двају рефлектора, бледа лица повратника, и рече:

„Тукли сте се.”

„Да”, одврати Доктор.

„Силазите доле. Овде је бројност фреквенција још 0,9 у минуту. Црни ће остати на улазу.”

Нико се више не огласи. Силазили су тунелом. Инжењер је запазио други, мањи аутомат који је спајао водове у пролазу за машинско одељење, али није над њим ни застао. У библиотеци су горела светла, на малом столу стајали су алуминијумски тањири, а на средини флаша вина. Координиатор, стојећи, рече:

„Ово је требало да буде мала свечаност, јер су аутомати прегледали гравиметријски разводник — цео је. Главни реактор је пред покретањем. Ако поставимо ракету у жељени положај, можемо полетети. Сад говорите.”

За тренутак је завладало ћутање. Доктор погледа Инжењера, па нагло схвати и проговори:

„Био си у праву. На запад се одиста протеже пустиња. Прешли смо, у великом луку, готово двеста километара према југо-западу.”

Причао је како су стигли изнад настањене равнице поред језера и снимили је, како су враћајући се наишли у мраку на скупину споменика — и ту се поколеба.

„Личило је сасвим на неко гробље или на настамбу неког култа. Оно што се потом догађало, тешко је представити, јер нисам сигуран шта је то означавало — ту песму већ знате. Гомила дуплаша панично је бежала, изгледало је као да су се сакрили па били уплашани, или су били сатерани међу те надгробне спаменике — хајком. Кажем да је тако изгледало, више не знам. Неколико стотина метара ниже, јер то се дешавало на падини, била је омања шума, и тамо су били скривени други дуплаши, налик на оног сребрног што смо га убили. Иза њих је стајала, можда маскирана, једна од кружећих машина — велики бумбар. Али њега тада још нисмо видели, као ни то да су ови скривени у шуми спровели над самом земљом, гипки проводник, неку врсту плиновода, из кога је под притиском избијала отровна супстанца, пена која се претварала у суспензију или плин. Моћи ћемо је истражити, јер мора да се делимично задржала у филтрима, зар не?” обрати се Инжењеру, који климну главом.