Станислав Лем - Еден

Обале нестаде. Сада су се преко екрана померали предмети пљоснати као кутије, набијене на рупичасте стубове. На њиховом врху стајале су бројне бачвасте творевине, налик на ону из које је вирио дуплаш на пристаништу. Све су биле празне, неке су се лењо померале, по две и три у исту страну, па су се дизале и кретале натраг.

Слика се полако померала даље. Појавили су се блескови, врло бројни, али као спаљене, црне мрље. Филм је ту био прејако осветљен, и што је горе, мрље су окруживале кругове који су постали мутни. Иза тих магловитих рубова виделе су се неке приИике, тако мале с висине. Дуплаши су ишли у паровима на разне стране, мала попрсја имали су окружена нечим пахуљастим, тако да им је вирила само главица, али слика није била довољно јасна да би се могао запазити израз лица.

Сад је у екран упловила велика маса која се равномерно подизала и спуштала. Цедила се према доњем углу екрана као да из ње истиче пенушави сируп, ходиле су по њој на елиптичним подметачима десетине дуплаша. Изгледало је као да су нешто држали у својим ручицама и додиривали ту масу, гладили је или скупљали. С времена на време, из масе се надимао брежуљак на врху заоштрен, и отуда је штрчало нешто налик на сиви пехар. Слика се померала, али покретљива маса и даље ју је испуњавала, појединости постадоше изразитије, хрпа међусобно незнатно размакнутих витких пехара појавила се као да расте. Уз сваки су стајала два или три дуплаша и ниско им примицали лица. Мало би тако постајали непомични, затим би удаљавали лица, и то се тако понављало. Координатор поново врати траку и пусти је брже — сада дуплаши као да су љубили унутрашњост ових пехара. Други, на земљи, на које дотле нису обраћали пажњу, стајали су са допола издуженим малим попрсјем и као да су посматрали шта они горе раде.

Слика се поново померила. Видео се сам крај масе, обрубљен тамном линијом. Одмах поред ње су се повлачили кружећи кругови, много мањи од оних које су знали. Њихово кружење било је лењо и обављало се као у скоковима — могли су се запазити размаси рупичастих руку, али то је био ефекат филма, изазван померањем кружећих елемената у односу према појединим кадровима траке.

Екран се полако испуњавао све живљом кретњом, мада се она дешавала — услед успорења — као у врло густом безваздушном средишту. Појавило се оно што су снимајући примили као 'центар града'. Била је то густа мрежа плитких ровова којима су пролазиле у свим правцима необичне, с једног бока стесане, с другог заокругљене бачвасте творевине. На свакој су се тесно прибијали дуплаши, од њих пет до двојице. Претежно су се возили по три заједно. Чинило се да њихова мала попрсја опасује нешто што прелази на спољну страну 'бурета', али то је могао бити и одблесак. Сенке залазећег сунца биле су врло дуге и отежавале разликовање елемената на слици. Над ровчастим артеријама пролазили су рупичасти мостићи згодних облика. На тим мостићима понегде су стајали, кружећи у месту, велики бумбари, и опет се то кружење распадало на серије компликованих кружеће-исправљајућих покрета, као да су чланкасти кракови хватали нешто невидљиво из ваздуха. Један бумбар је непомично застао, а тада су из њега почеле излазити појаве омотане врло блештавом супстанцом. Филм је био црно-бели, те се није могло одредити да ли је сребрна. У тренутку кад је трећи дуплаш силазио вукући за собом нешто магловито, слика се померила. Средином је пролазило дебело уже, налазило се много ближе објективу од оног што је било на подлози. То уже, или цевасти проводник, лако се љуљало оптерећено танком циглом, из које се преливало нешто као облак лишћа, али ти продметићи морали су бити тежи, јер нису полетали, већ су падали као тегови доле где су на избаченој површини стајали у више редова дуплаши, и из њихових ручица су ситне искре непрестано летеле према земљи. Било је то сасвим неразумљиво, јер облак предмета што су стизали с висине као да је нестајао, не долазећи до оних што су стајали доле. Слика се померала полако. На самом крају лежала су непомично два дуплаша, трећи им се приближавао и тада су се ова два полако подигла. Један од њих се тетурао. Изгледао је као глава шећера, са скривеним малим попрсјем. Координатор је вратио траку, пустио је још једном, а кад се показаше тела што су лежала, заустави је, покуша да изоштри слику и приђе екрану с великим увеличавајућим стаклом.

Кроз стакло виде само велике мрље што се расплињавају.

Црнило је означило крај прве траке. Почетак друге показивао је исту слику, само мало померену и затамњену. Очевидно је већ постало тамније, и то се није могло надокнадити пуним отварањем објектива. Два дуплаша лагано су одлазила, трећи је допола лежао на земљи. Кроз екран се протегнуше трепераве пруге, објектив је ишао тако брзо, да се ништа није видело, затим је у видно поље ушла велика мрежа с петоугаоним отворима. У свакоме је стајао један дуплаш, а у онима мањим по два. Под том мрежом њихала се друга, замућена, и по томе схватише да је прва била стварна, а друга — њена сенка што је падала на подлогу. Подлога је била глатка, као обложена неком супстанцом сличном бетону. Дуплаши у отворима мреже имали су на себи наборане, тамне украсе због којих су изгледали, дебљи и шири. Готово сви су чинили исте покрете — њихова мала попрсја, заклоњена нечим полупровидним, полако су се повијала на једну па на другу страну, и та необична гимнастика обављала се изузетно споро. Слика заигра, искриви се и за тренутак се опет лоше видело, постајала је све тамнија. Показа се и сам крај мреже развучене на ужадима. Једна се завршавала крај косо постављеног, великог, непомичног штита. Даље се обављао исти 'улични' саобраћај какав су већ видели — посвуда су пролазили бачвасти предмети пуни дуплаша.