Станислав Лем - Еден

„А онај ров крај града?” дабаци Инжењер. „То су такође ловачки трофеји, је ли? Дивим се твојим адвокатским смицалицама, Докторе.”

„Све док нисмо сигурни…”

„Имамо још филм”, прекиде га Хемичар. „Не знам зашто, али још нисмо успели да видимо нормални, обични живот на овај планети. Ови снимци показују баш тако нешто, нешто најсвакодневније, бар ми се тако чини…”

„Како, нисте ништа видели?” зачуди се Физичар.

„Нисмо, превише смо журили да искористимо последњу светлост. Раздаљина је била повелика, преко осамсто метара, чак и већа, али имамо два котура филма, снимке начињене телеобјективом. Колико је сад? Нема још дванаест! Мажемо их одмах развити.”

„Дај Црноме”, рече Координатор. „Али онај други аутомат — Докторе, Инжењеру, видим да вас је то заиста погодило, истина је да смо се у свему овом гадно заглибили, али…”

„Да ли контакти високих цивилизација морају да се заврше на овакав начин?” рече Доктор. „Врло бих волео да добијем одговор на то питање…”

Координатор заклима главом, устаде и диже флашу са стола.

„Склонићемо је”, рече, „за другу прилику…”

Кад Инжењер и Физичар изиђоше да прегледају Бранитеља, а Хемичар одлучи да за сваки случај припази на развијање филма, Координатор ухвати Доктора испод руке и, прилазећи с њим до нагнутих библиотечких полица, рече му, снизивши глас:

„Чуј, је ли могуће да сте ви, неочекиваном појавом, изазвали то панично бекство и да су настојали да нападну само вас, а не оне што су бежали?”

Доктор га је гледао раширеним очима.

„Знаш, то ми уопште није пало на памет”, признаде. Онда поћута замишљено.

„Не знам”, одазва се најзад. „Биће да нисмо… сем ако то није био неуспео напад, који се одмах окренуо против неких од њих. Наравно”, додаде, исправљајући се, „може се све то изложити и сасвим другачије. Да, сада то јасно видим. Рецимо, стигИи смо на неки забрањени терен. Они што су бежали, то је биИа, рецимо, група хадочасника, путника, шта их знам. Стража која је чувала то место, спровела је оружје, онај гасовод, између споменика, у тренутку кад се Бранитељ зауставио. Да, али први талас гаса најизразитије је обухватио оне друге, а не нас… Добро, претпоставима да је то био, с њихове тачке гледишта, несрећни случај. Тада — јесте. Могло је тако бити.”

„Значи, не можеш то да искључиш?”

„Не, не могу. И знаш, што дуже о томе мислим, тим више ми такво тумачење изгледа равноправно с нашим првим. Могли су поставити разне страже у околини кад се вест о нама проширила. Кад смо били у оној долини, још ништа нису знали и зато тамо нисмо наишли на наоружане… Исте вечери, кружећи штитови први пут су се појавили поред ракете.”

„Наша несрећа је у томе што досад нисмо наишли чак ни на делове њихове информационе мреже”, огласи се из дубине кабине Кибернетичар. „Телеграф, радио, писмо, фиксирани документи, тако нешто… Свака цивилизација ствара таква техничка средства и помоћу њих учвршћује своју историју и искуство. Ова сигурно такође. Кад бисмо могли да стигнемо до града!”

„Бранитељем можемо”, одврати, окрећући се према њему, Координатор. „Али, започела би битка чији ток ни резултате не можемо предвидети. Мислим да си тога свестан.”

„Па онда, кад бисмо могли да се сретнемо с неким њиховим разумним стручњаком, техничаром из њихових редова.”

„Како то да учинимо? Да пођемо у лов?” упита Доктор.

„Ха, кад бих ја знао како! А то изгледа тако просто. Стиже се на планету са читавим наручјем интеркомуникатора, електронских мозгова за превођење, цртају се на песку питагорини троуглови, измењују поклони…”

„Престани с бајкама, чујеш ли?”

То је рекао Инжењер. Стајао је на прагу.

„Дођите. Филм је развијен.”

Одлучише да га пројектују у лабараторији, јер је то била најиздуженија просторија на броду. Кад тамо уђоше, трака је већ била фиксирана, али још мокра, па се вртела у бубњу кроз који је дувао топао ваздух. Отуда је ишла одмах у пројекциони апарат. Координатар седе иза апарата тако да би га у сваком тренутку могао зауставити или вратити слику на екран. Сви заузеше места а аутомат, угаси светло.

Први метри били су потпуно црни. Неколико пута прођоше делови површине језера, затим се показа његова обала. Била је појачана. На неколико места спуштале су се у воду дуге косине, над којима су стајале раскречене куле, повезане рупичастим тракама. Слика је за тренутак постала неоштра, а кад опет могоше да запажају детаље, видеше да свака кула има на врху два пропелера од пет кракова који су се окретали у супротним правцима. Окретали су се врло споро, јер је снимање вршено с веИиким убрзањем. По косинама које су се спуштале у дубину језера, ишли су неки предмети, као потопљени у воду, али се нису видели њихови обриси. Сем тога, све се дагађало невероватно полако. Координатор врати двадесетак метара траке и пусти је поново, много брже. Предмети спуштани у воду дуж танких праменова, разиграних као вибрирајуће дебеле струне, сад су брзо упали у воду, на чијој се површини почеше ширити кругови. На самој обали стајао је, с леђа видљив дуплаш. Само је горњи део његовог попрсја вирио из бачвастог уређаја, над којим је штрчао танак бич, који се завршавао лелујавом мрИјом.