Станислав Лем - Еден

Могло се помислити да је изишло сунце. Стајао ие на средини пољане. Ниже, где је пре тога била шумица, пети део хоризонта претворио се у бело море ватре. Звезде су нестале, ваздух је грозничаво треперио. Од тог димовима изгужваног зида ваљала се према њему голема, ватреним искрама обавијена кугла. Није се чуло ништа сем хучања пожара. Бранитељ је изгледао као мрвица прилепљена за земљу наспрам те грдосије што је све јаче кружила, претворена у, као ваздушна планина, висок ковитлац, преграђен по средини црнкастом изломљеном линијом. Већ га је имао на крстићу нишана, кад неколико стотина корака даље опази пожаром посветљеме бледе појаве бегунаца.

„Држите се!” дрекну с осећањем да му се ексери заривају у грло.

Паклена шкрипа, тресак, ломљава, све одједном.

У делићу секунде учини му се да кула лети на њега. Бранитаљ сав застења, рикну свим амортизерима, оклоп забруја као звоно и опали као да се распада. Екран за трен потамне и опет блесну. Ломљава није престајала, као да је стотине паклених чекића бесно лупало по горњем покривачу. Тај заглушујући тресак је слабио, ударци су постајали све спорији, још неколико пута је ћошкаста рука с фијуком просекла ваздух, онда се дуж оклопа, уз отегнуту лупу, обруши гомила гвожђурије, и неколико руку, лењо грчећи паучинасте чланке и поново их исправљајући, леже пред самим Бранитеиљевим челом. Једна је још одмерено млатила по оклопу, као да га исправља. Тај покрет био је већ једва уочљив, док и он не престаде. Инжењер покуша да се покрене с места, али гусенице начинише само кратак покушај обртања и уз ломљаву се закочише. Тада Инжењер убаци у рикверц и успе. Полако, извлачећи се, ријући земљу вученим крхотинама, Бранитељ је ишао као рак, онда кочење попусти, метал зазвеча и ослобођена машина одскочи унатраг.

На подлози зида још горуће шуме, олупина је изгледала као тридесетметарски згажен паук. Један батрљак руке још је грозничаво копао земљу. Између кончастих, дугих кракова видела се назубљена гондола, сад проваљена. Из ње су искакале сребрне појаве.

Инжењер нагонски провери нема ли кога на линији ватре, и притисну педалу.

Грмну. Ново сунце расцепи пољану. Парампарчад олупине су фијучући и звиждећи летела на све стране. На средини букну стуб усијане глине, песка, угљенисаних, као слама лаких отпадака гара. Инжењер осети наглу слабост. Ледени зној му се сливао низ врат. Скочањену руку пружи ка мењачу, кад зачу Докторов повик:

„Враћај! Чујеш ли! Враћај!”

Из горуће провалије буктао је црвено изнутра осветљени дим, као да се тамо, где је претходно стајала шума, отворио вулкан, кључала шљака сливала се и даље низ падину, ширећи ватру у остацима обореног, испремешаног крша.

„Та враћам”, рече Инжењер, „враћам…” Али није се кретао. Грашке зноја још су му клизиле низ лице.

„Шта ти је?” зачу као из велике даљине Докторов глас, угледа над собом његово лице. Протресе главом, широко отвори очи.

„Шта? Не, ништа”, промрмља. Доктор се поново врати на своје место.

Инжењер укључи мотор. Бранитељ се трже, окрете се у месту — не чуше ништа, све гласове је гутао огромни пожар који је хучао као океан — и крете узбрдо истим путем којим је сишао.

Једини рефлектор, средишњи су изгубли у судару, поново им показа кипове оборене на земљу, измешане с мртвим телима. И једне и друге покривао је сиви метални пепео. Провезоше између двеју сломљених белих фигура и скренуше на север. Бранитељ је као брод кад улази у воду просекао и разбацао у страну густиш што је под гусеницама пуцкетао. Неколико бледих појава панично побеже ван домета светла. Повезоше даље све већом брзином. Возило се љуљало на неравнинама. Инжењер је тешко дисао, све јаче стежући вилице да се не би онесвестио. Још је видео само усковитлане латице гара — све што је остало од искачућих сребрних појава — и широм је отварао очи. На светлу се зажуте глина на косо погрбљеној падини, Бранитељ је придигао чело и гурао навише, еластичне гранчице шибале су по оклопу, гусенице су шкрипале по нечем невидљивом, јурили су све брже, час навише, час наниже. Терен је бо испресецан малим кланцима. Возили су преко изувијених јаруга, обарали дрвенасто, испреплетено растиње, машина је прашила као бојна греда преко гаја паучинастог дрвећа, бодљикави огранци бомбардовали су оклоп беспомоћним, меким ударима, стравично је било пуцкетање и шиштање самлевених стабљика и грана. На задњим екранима још се видело црвенило од пожара. Полако се гасило и најзад је посвуда завладао мрак.