Станислав Лем - Еден

„Хемичар и ја смо сишли да разгледамо те споменике. Кула је била отворена и умало нас то није угушило. Најгоре је било с Хенриком, јер је први талас тога гаса пошао на БранитеИја. Кад смо упали унутра и продували кулу кисеоником, Хенрик је опалио у гасовод или тачније, у место где се пре тога видео, јер смо већ били у густом облаку.”

„Антиматеријом?” упита Координатор у тишини.

„Да.”

„Ниси могао употребити мали бацач?”

„Могао сам, али нисам.”

„Били смо сви…” Доктор је за тренутак тражио праву реч, „разљућени. Видели смо како падају. Ти дуплаши нису били голи. Имали су на себи неке крпе, чинило ми се да су биле све исцепане, као у борби, али нисам сигуран. На наше очи погинули су сви или готово сви. Пре тога, умало се сами нисмо потровали. Тако је било. После је Хенрик покушавао да нађе наставак тог плиновода, ако се добро сећам. Је ли тако?”

Инжењер климну главом.

„Тако смо сишли доле, у шуму, и угледали оне сребрне. Носили су неку врсту маски. Претпостављам да су прочишћавали ваздух. Пуцали су на нас, не знам чиме, изгубили смо рефлектор. Истовремено је кренуо онај велики бумбар. Хтео нас је напасти са стране. У сваком случају, стигао је из жбуња. Тада је Хенрик испалио серију.”

„По шуми?”

„Да.”

„По тим — сребрнима?”

„Да.”

„И по бумбару?”

„Не. Он је ударио у нас и разбио се о Бранитеља. Избио је, наравно, пожар. Растиње се сасушило од термичког удара у тренутку експлозије, и горело је као папир.”

„Покушали сте да преговарате?”

„Не.”

„Гонили су вас?”

„Не знам. Биће да нису. Кружећи штитови би нас ваљда стигли.”

„На том терену не би. Тамо је мноштво јаруга, рупчага, клисура, нешто као земаљска јура кречњачке стене, прагови одрона”, објасни Инжењер.

„Аха. И потом сте возили право овамо?”

„Готово право, с тим што смо били скренули према истоку.”

Неколико секунди седели су у тишини. Координатор диже главу.

„Побили сте их — много?”

Доктор погледа Инжењера и, видећи да овај не намерава да одговори, рече:

„Био је мрак. Они су се крили у честару. Чини ми се да сам видео најмање двадесет сребрних одблесака одједном. Али дубље, то значи у даљим честарима, још се нешто назирало. Могло их је бити више.”

„Ти што су на вас пуцали, били су сигурно дуплаши? Не неко други?”

Доктор се поколеба.

„Рекао сам да су на малим попрсјима имали неку врсту покривача, шлемова. Али судећи по облицима, величини, начину кретања, то су били дуплаши.”

„Чиме су пуцали на вас?” Доктор је ћутао.

„Зрна, вероватно неметална”, рече Инжењер. „Оцењујем, наравно, по осећању. Места поготка нисам разгледао. Мала пробојна моћ, такав сам имао утисак.”

„Да, мала”, сложи се с њим Физичар. „Рефлектори, овлаш сам погледао, пре су удубљени него уништени.”

„Један се разбио у судару с бумбаром”, објасни Хемичар.

„А сад о киповима. Како су изгледали?” упита Координатор.

Доктор је покушавао да их опише како је умео. Кад стиже ред на беле фигуре, прекиде и мало потом додаде с нелагодним смешком:

„Ту се опет, на жалост, може говорити само отприлике…”

„Четири ока? Врло истакнута чела?” понављао је полако Координатор.

„Да.”

„То су биле вајарске статуе? Камен? Метал? Одливи?”

„Не могу да кажем. Одливи сигурно нису. Величина је била натприродна, ако је о томе реч. И још извесна деформација, промена димензија. Као да…” поколеба се.

„Шта?”

„Придавање узвишености”, рече неодлучно Доктор. „Али то је само утисак. Уосталом, кратко време смо их разгледали, а затим се толико тога догодило… И наравно, опет постоји поље за стварање лаких аналогија. Гробље. Несрећни прогоњеници. Полицијска хајка. Мотопумпа с отровним гасом. Полиција са гас-маскама. Намерно употребљавам такве одредбе, јер се могло само чинити да је тако било, али то не знамо. Једни становници планете убијали су на наше очи друге. То је чињеница — ваљда неоспорна. Али ко кога… да ли су то била потпуно иста створења, или нека друга, која су се међусобно разликовала…”

„А ако су се разликовала, онда је већ све јасно?” упита Кибернетичар.

„Није. Али, помишљао сам и на такву евентуалност. Признајем, с нашег гледишта евентуалност је грозоморна. Као што се зна, човек најстроже оцењује људождерство. А ипак, појести мајмунску печеницу, у очима наших моралиста није уопште нешто страшно. А шта ако је биолошка еволуција овде протицала тако да су спољне разлике између бића с интелигенцијом као људска, и бићима која су остала на животињском степену развитка, неупоредиво мање него између човека и човеколиког мајмуна? Могли смо, у том случају, бити сведоци, рецимо — лова.”