Станислав Лем - Еден

Камера је још једном наишла на мрежу, с друге стране, померила се у страну и показаше се дуплаши који су ишли пешице. Снимљени у оштром скраћењу одозго, паткасто су се вукли у паровима. Даље се показа читава гомила, подељена надвоје дугом, уском улицом. Њеном средином вукло се на замагљеним точковима уже, које је продужавало ван оквира слике. То уже је вукло нешто дугачко, што је испуштало оштре блескове. Као брушен, издужен кристал или огледалским плочама обложен квадар, њихало се на једну и другу страну, и бацало светлосне одразе на оне што су стајали. Онда се накратко зауставило, постало прозирно, и тада се показа лежећа појава затворена у њему. Зачу се нечији пригушен повик. Координатор врати траку и поново је пусти, а кад се после већ познатог њихања показа предмет затворен унутра, он заустави пројектор. Сви приђоше самом екрану. Окружен дворедом дуплаша, на средини празне уличице лежао је — човек.

Владала је мртва тишина.

„Изгледа да нам лудило не гине”, разлеже се у мраку нечији глас.

„Али најпре разгледајмо то лепо до краја”, одврати Координатор. Вратише се на своја места, трака крену и слика заигра, оживе. Један за другим милели су уличицом кроз гомилу издужени блокови налик на мртвачке сандуке, али су били покривени нечим светлим што је висило све до земље и вукло се по њој као груба тканина. На следећој слици показа се празно место ограђено с једне стране погнутим зидом, под којим су штрчали бокори растиња. Усамљени дуплаш ишао је дуж бразде што је протицала преко целог екрана. Одједном, он одскочи као уплашен, а затим успореним, огромним скоком пролете кроз ваздух. Кружећи бумбар се превуче дуж бразде, нешто снажно блесну, као да је магла прекрила видно поље, а кад се разишла, дуплаш је непомично лежао на боку, испружен. Његаво тело одједном је постало готово црно. Све је то било утонуло у растући мрак. Чинило се да је лежећи почео да се трза, као да је почео пузити; на екрану почеше поигравати тамне пруге, затим блесну бело. Тако се завршио филм.

Кад се упали светло, Хемичар покупи котурове и пође с њима у тамну комору да начини увеличане фотографије изабраних места. Други се задржаше у лабораторији.

„Но, а сад анализа објашњења”, рече Доктор. „Одмах могу да изнесем два, па чак и три разИичита тумачења.”

„Каначно хоћеш да нас бациш у очајање?” добаци му нагло разљућени Инжењер. „Да си се честито позабавио физиологијом дуплаша, пре свега физиологијом његових чула, сигурно бисмо данас знали много више.”

„Кад је требало то да учиним?” упита Доктор.

„Молим вас!” подиже глас Кординатор. „Почињемо да личимо на судницу космолошког института! Наравно, сви смо шокирани збаг оне људске прилике. То је била, без сумње, прилика, непомичан лик, утопљен како се чини у некакву масу. Потпуно је вероватно да су посредством своје информационе мреже разаслали наше портрете у сва насеља планете где су, ослањајући се на примљене податке, начинили човеколике лутке.”

„Откуда им наши портрети?” упита Доктор.

„Па, кружили су добрих неколико часова око ракете пре два дана, могли су чак да обаве детаљна посматрања.”

„И шта би им могли значити такви 'портрети'?”

„Начинили су их ради научних или религијских циљева. То, наравно, нећемо разрешити ни у најдужој расправи. У сваком случају, то није неки необјашњив феномен. Мислим да смо видели не много велики центар у коме се обављају неки производни радови, а можда смо посматрали и њихове разоноде, можда функционисање њихове 'уметности', просечни 'улични саобраћај', даље — радове на пристаништу и предмете који се у њима сипају, не много разумљиве.”

„То је добра одредба”, добаци упорни Доктор.

„Биле су тамо још, како се чини, 'сцене из војног живота'. Имамо много основа за претпоставку да они што су обучени у сребрне огртаче чине војску. Сцена пред сам крај је нејасна. Могло је то, наравно, бити неко кажњавање појединца који је, идући путем намењеном за бумбаре, нарушио закон који код њих влада.”

„Погубљење на месту као казна за прелазак улице, то је мало престрого, не чини ти се?” упита Доктор.

„Зашто се трудиш да све преокренеш у бесмислицу?”

„Зато што и даље тврдим да смо видели тачно онолико колико би могли видети слепи.”

„Има ли још неко нешто да каже?” упита Координатор, „сем исповедања агностичког вјерују?”

„Ја”, рече Физичар. „Чини се да се дуплаши пешице крећу само у изузетним околностима, на шта би, уосталом, указивала њихова велика дебљина и несразмер удова, нарочито руку, у односу према маси тела. Чини ми се да би набацивање могућег еволуционог стабла, које је издало тако обликоване јединке, било неизмерно инструктивно. Сви сте запазили њихово живо гестикулирање. Тим својим ручицама ниједан од њх не подиже терен, ништа не вуче, не носи, а такве су слике у земаљском граду нешто најобичније. Можда им онда руке служе у друге сврхе?”