Станислав Лем - Еден

„Размакните се.”

Узео је у руку камад креде, нацртао мали круг, око њега описао елипсу, извана већу, још једну, па још једну — свега четири. На свакој је уписао мали кружић, пришао диву што је стајао на средини и тутнуо креду у његове чворновате прстиће.

Дуплаш је неспретно пришао, погледао креду, загледао се у таблу, полако пришао зиду. Морао је да се погне малим попрсјем, које је укосо вирило из крагне да би руком заробљеном завојима дотакао таблу. Пронашао је трећи кружић на елпси и с напором, незграпно куцнуо у њега наколико пута, а затим кредом још готово испунио кружић.

Координатор климну главом. Сви одахнуше.

„Еден”, рече Координатор.

Показа на кручић.

„Еден”, понови.

Дуплаш се загледао у његова уста с видном заинтересованошћу.

Кашљуцну.

„Е д е н”, посебно разговетно и полако рече Координатор. Дуплаш кашљуцну неколико пута.

„Он не говори”, обрати се Координатор друговима. „То је сигурно.”

Стајали су један наспрам другог, не знајући шта да почну. Дуплаш се покрете. Испусти креду која лупи о под. Чу се прасак као кад се откључава брава. Земљаста материја се одмаче као распарана одозго до доле и они угледаше широк, златаст појас који је био приљубљен уз његове бокове.

Крај појаса одмотао се и зашуштао попут металне фолије. Мало дуплашево попрсје се наже као да је хтело искочити из тела, готово се преви надвоје и ухвати прстићима крај фолије. Размотала се као дуга плахта коју је држао пред собом и чинило се да ју је њима давао. Координатор и Инжењер истовремено испружише руке. Обојица се тргоше. Инжењер испусти слаб повик. Дуплаш је изгледао изненађен, неколико пута је кашљуцнуо, а прозирни вео на његовом лицу се заталаса.

„Електрично пуњење, али не много јако”, објасни Координатор осталима, и по други пут ухвати за руб фолије. Дуплаш је пусти. Разгледаше пажљиво златасту површину, била је савршено глатка и празна. Координатор је овлаш дотаче на неком месту и опет осети лак електрични удар.

„Шта је то?!” прогунђа Физичар и примаче се, превлачећи руком по фолији. Још су га тукла електрична пуњења, да су му стегна просто поигравала. „Дајте графитни прах!” викну. „Стоји тамо на орману!”

Рашири фолију по столу, не марећи што му мишићи руку непријатно подрхтавају од трнућих убода, брижљиво је посу прахом који му је додао Кибернетичар, и одува сувишан нанос.

На златастој површини осташе сићушне црне тачке расуте хаотично, без смисла.

„Лацерта”, викну одједном Координатор.

„Алфа Лабуда!”

„Лира!”

„Цефеј!”

Окренули су се према дуплашу који их је мирно гледао. У њиховим очима блистао је тријумф.

„Звездана мапа”, рече Инжењер.

„Наравно!”

„Но, сад смо код куће”, Координатор се широко осмехну. Дуплаш кашљуцну.

„Имају електрично писмо?”

„Тако изгледа.”

„Као фиксирана пуњења?”

„Не знам, можда је то електрет.”

„Мора да имају електрично ћуло!”

„Могуће.”

„Мир, народе! Морамо поступати систематично”, рече Координатор. „Од чега почињемо?”

„Нацртај му откуда смо.”

„У праву си.”

Координатор избриса брзо таблу, нацрта звезде Кентаура, поколеба се, јер је пројекција требало да буде начињена по сећању — онако како се тај део Галаксије видео с Едена, нацрта крупну тачку која је означавала Сиријус, додаде још двадесетак мањих звезда, и на подлози Великог Медведа начини крстић који је означавао Сунце, после чега дотаче руком своје груди и свих осталих, обухвати покретом руке читаву просторију и опет куцну кредом по крстићу.

Дуплаш кашљуцну. Узе од њега креду, с напором примаче мало попрсје табли и са три куцаја допуни Координаторов цртеж пројекцијом алфе Орла и двоструког система Прокиона.

„Астроном!” викну Физичар. И тише додаде: „Колега…”

„Врло могуће!” одврати Коордирнатор.” Сад идемо даље!” Поче велико цртање. Планета Еден — и пут брода. Улазак у гасни реп. Карамбол (није било сигурно да ли цртеж довољно објашњава случај катастрофе, али тренутно за то није било помоћи). Заривање ракете у терен (цртеж је представљао пресек брега са заривеном ракетом) Даље је већ било тешко и они се зауставише.

Дуплаш је гледао цртеже и кашљао. Приближавао је и одмицао лице од табле. Затим је пришао столу. Из зеленог намотаја огрлице извукао је танку, гипку жицу, нагнуо се и почео њоме с необичном брзином прелазити по златастој фолији. То је трајало извесно време. Затим се одмакнуо од стола. Они посуше фолију графитом. Показа се нешто врло чудно. Још током одувавања сувишног праха оцртане контуре почеше се мицати. Најпре угледаше велику полукуглу, у чијој је унутрашњости стајао искошен стуб. Затим се појави мала мрља, која је пузала по ивици полукугле. Постајала све већа. Познали су обрис схематски и нетачно нацртаног Бранитеља. Део бока полукугле је нестао. Кроз настали отвор Бранитељ је ушао унутра. Све је нестало, фолију је покривао само расут графитни прах. Одједном се прах скупио у звездану мапу. На њеној подлози појавила се, набачена у дугим потезима, прилика дуплаша. Онај што је стајао иза њих, закашља се.