Станислав Лем - Еден

„А онај… онај!?”

Одједном погледа Кибернетичару у очи.

„Можда да пробудимо њих?…” рече Кибернетичар.

„То ништа неће помоћи. Доктор ће им рећи исто што и мени. Постоји само једна могућност он… мора сам одлучити. Кад би само тако хтео. Доктор му се неће моћи успротивити.”

„Он?” Кибернетичар га зачуђено погледа. „Па добро… али како ће одлучити? Он ништа не зна, а ми не можемо да му кажемо.”

„Напротив, можемо”, рече хладно Физичар. Сад је гледао на стаклени цилиндар шприца с крвљу, постављен поред стерилизатора. „Имамо петнаестак минута времена, док Доктор не изброји његова крвна зрнца. Дај овамо ону таблу!”

„Ама, то нема никаквог…”

„Дај таблу!” викну Физичар и поче скупљати читаву гомилу комадића креде.

Кибернетичар скиде таблу са зида и заједно је поставише испред дуплаша.

„Мало је креде! Донеси из библиотеке и креде у боји!”

Кад Кибернетичар изиђе, Физичар узе први комадић креде и поче брзо да црта велику полукуглу у којој се налазила ракета. Осећајући на себи непомичан поглед бледоплавог ока, цртао је све брже. Кад је завршио, окренуо се дуплашу, загледао му се снажно у очи, прстом ударајући по табли, и настави да црта.

Зид полукугле — цео. Зид — и пред њим Бранитељ. Бранитељева њушка — и зрно које излеће из ње. Потражи комадић љубичасте креде и замаза њоме део зида испред Бранитеља, прстима растрља креду тако да је настао отвор окружен љубичастим трагом. Дуплашева фигура. Пришао му је док је тако лежао, дотакнуо његово попрсје, вратио се табли, куцнуо кредом по нацртаној фигури, затим све избрисао тако да је вода просто капала на под, онда у највећој брзини још једном набацио отвор у зиду, широко обрубљен љубичастом бојом, у отвору дуплаша, а затим избрисао све око њега. На табли је остао само цртеж велике прилике. Стојећи тако да би дуплаш могао да види сваки његов покрет, Физичар поче полако да утрљава прах измрвљене љубичасте креде у ноге усправљене појаве. Окрете се. Мало дуплашево попрсје, које је пре тога лежало ослоњено на гумени јастук који је Доктор надувао, полако се придиже, његово лице, наборано, мајмунско, с разумним очима, окрете се од табле и почину на Физичару, као да му немо поставља питање.

Тада Физичар климну главом, ухвати лимену кутију, пар заштитних рукавица и истрча журно у лабораторију. У тунелу се умало није сударио с аутоматом, који му се, препознавши га, уклони с пута. лскочи на површину и навлачећи у трку рукавице, потрча наслепо на ону страну где се налазио отвор који је Бранитељ начинио ватром. Пред плитком јамом паде на колена, с највећом брзином згрну одоздо комадиће песка који се на врелини застаклио и поче га убацивати у кутију. Затим се диже на ноге и опет се трком врати кроз тунел у ракету. У лабораторији је стајао још неко. Физичар зажмири на јакој светлости. То је био Кибернетичар.

„Где је Доктор?” упита га.

„Још се није вратио.”

„Помери се. Најбоље седи тамо, поред зида.”

Као што се и надао, стакласти песак био је бледо-љубичасте боје, што значи да није погрешно изабрао управо такву креду. Кад је ушао, дуплаш окрете лице према њему. Очевидно да је чекао.

Физичар сасу на под испред табле читаву садржину кутије.

„Полудео си!” викну Кибернетичар, скачући са свог места. Бројач, одгурнут на други крај стола, пробуди се и поче журно да куца.

„Ћути! Не сметај!”

У Физичаровом гласу осећао се такав бес, да Кибернетичар остаде непомичан крај зида.

Физичар баци поглед на свој часовник — протекло је већ дванаест минута. Сваки час могао је наићи Доктор. Саже се, показа руком на љубичасте, магличасте груменове полуистопљеног песка. Подиже шаку с песком и принесе је на длану увис, до места где су обележене љубичастом кредом биле нацртане дуплашеве ноге. Утрља мало тог песка у цртеж, погледа дуплашу у очи, истресе остатке прашине на под, повуче се у дубину просторије, као да иде некуд далеко, онда ступи на средину љубичасте мрље, мало постаја, онда затвори очи и полако паде, олабавивши мишиће. Његово тело потмуло је ударило о под. Лежао је тако неколико секунди, онда скочи на ноге, притрча столу, подиже Гајгеров бројач и држећи га пред собом као ловачки рефлектор, приђе табли. Тек што се вршак црног цилиндра приближио кредом нацртаним ногама, зачу се његово снажно, алармно добовање. Физичар је неколико пута примицао и одмицао бројач од табле, понављајући ефекат пред пажљиво загледаним дуплашем, затим се палако окрете према њему и поче примицати Гајгеров вршак према његовим обнаженим табанима.