Станислав Лем - Еден

„Радиоактивна зараженост…” дахну Физичар. Дуплаш је прелазио погледом с једног на другог, зачуђен, али неузнемирен несхватљивом за њега операцијом.

„Он се пробио кроз отвор који је спалио Бранитељ”, рече тихо Доктор. „Тамо постоји радиоактивна мрља… Прошао је њоме…”

„Не приближавај му се!” викну Физичар. „Он зрачи најмање милирентген у секунди! Чекај, мораћемо га некако — ако га омотамо керамитском фолијом, моћи ћемо разликовати…”

„Али, човече, овде није рећ о нама!” повишеним гласом рече Доктор. „У питању је он. Колико ли је дуго био на мрљи? Колико је рентгена добио?”

„Н… не знам. Откуд могу знати…” Физичар је још гледао у штекћући бројач. „Мораш нешто учинити! Купање у октану, образија покожице… он, гледајте, он ништа не разуме!”

„Навуци рукавице!” викну Физичар Доктору који је голим рукама додиривао кожу дошљака док је овај Иежао.

„Да пробудимо остале?” упита несигурно Кибернетичар. Стајао је крај зида клонулих руку. Доктор је навлачио рукавице.

„Зашто?” рече. Ниско се наже над дошљаком. „Засад ништа… црвенило ће избити за неких десет-дванаест часова, уколико…”

„Кад бисмо се могли с њим споразумети”, прогунђа Физичар.

„Трансфузија, али како? Откуда?” Доктор је гледао пред себе ништа не видећи.

„Онај други!” повика нагло, али се одмах повуче. „Не”, додаде тише. „не могу. Требало би најпре обојици проверити аглутинацију крви. Могу имати различите групе…”

„Чуј”, Физичар га повуче у страну, „ово не ваља. Бојим се, разумеш? Морао је прећи преко мрље чим је температура спала. На рубу микро анихилационе реакције увек настаје много радио изотопа. Рубид, стронцијум, иперит и читаво мноштво. Ретке земље. Он засад још ништа не осећа, најраније сутра — тако мислим. Има ли он бела зрнца у крви?”

„Да, али изгледају сасвим другачије но у људи.”

„Све ћелије обилног размножавања увек бивају погођене исто, без обзира на врсту. Он мора имати нешто већу отпорност него човек, али…”

„Откуд знаш?”

„Јер је нормална радиоактивност тла овде готово двапут виша него на Земљи, па су у извесној мери прилагођени. Твоји антибиотици, наравно, неће ништа вредети?”

„Ништа. Наравно ништа. Овде морају постојати неке сасвим другачије бактерије…”

„Тако сам и мислио. Знаш ли шта? Морамо се с њим споразумети пре свега у најширем обиму. Реакција ће наступити најраније за неколико часова…”

„Ах!” Доктор га брзо погледа и обори поглед. Стајали су на пет корака од полулежећег дуплаша, који није с њих скидао свој бледоплави поглед.

„Да бисмо из њега извукли што је могуће више, пре но што буде свршено с њим.”

„Нисам то тако мислио”, рече Физичар. Присиљавао се да остане миран. „Препостављам да ће се понашати као човек. Психичку способност сачуваће неколико часова, затим ће уследити апатија… знаш то — да се нашао на његовом месту, свако од нас би мислио пре свега на извршење задатка!”

Доктор слеже раменима, погледа га испод ока, и нагло се осмехну.

„Свако од нас, кажеш? Да, можда, знајући шта се десило. Али њему смо опекотине нанели ми! Повреде је задобио нашом кривицом!”

„Па шта с тим? Мислиш на неку експијацију? Не буди смешан!”

Физичар поцрвене.

„Не”, рече Доктор.” Не слажем се. Разумеш? Ово је”, показа на лежећег, „болесник, а ово је”, показа на себе, „лекар. А сем лекара нико ту сада нема никаква посла.”

„Тако мислиш?” рече Физичар муклим гласом. „Али, то је наш једини изглед. Нећемо му учинити никакво зло. Нисмо ми криви што…”

„Није тачно! Повређен је, јер је ишао за Бранитељем! А сад доста. Морам да му узмем крв.”

Приђе дуплашу са шприцем. Стајао је над њим тренутак, као да се колебао, затим се врати столу по други шприц. На оба стави игле извађене из гама-стерилизатора.

„Помози ми”, обрати се Кибернетичару, и поново приђе дуплашу. Пред његовим погледом обнажи руку. Кибернетичар му увуче иглу у вену и извуче мало крви, па се одмаче натраг. Тада Доктор узе другу и дотичући дуплашу крвни суд, погледа му у очи, а затим убоде иглу. Кибернетичар је стајао над њима. Дуплаш се чак и не трже. Његова крв светлорубинске боје испунила је стаклену цев. Доктор вешто извуче иглу, притисну раницу комадићем вате и изиђе са шприцем држећи га високо пред собом.

Кибернетичар и Физичар измењаше погледе. Кибернетичар је још држао у руци шприц са Докторовом крвљу. Положи је на сто.

„И шта сад?” упита Кибернетичар. „Он би нам могао све рећи!” Физичар је био као у грозници.