Станислав Лем - Еден

„Па шта с тим што убице имају 'своје право'?” добаци Хемичар. „Неће нас се тицати њихово право, већ спасење.”

„Али, шта им можемо понудити сем Бранитељевог анихилатора? Рецимо да ћемо половину планете претворити у перину да бисмо спречили те некакве рушилачке акције, ту неразумљиву 'производњу', те хајке, тровања — и шта даље?”

„Одговор на то питање нашли бисмо кад бисмо стекли веће знање”, с упорношћу рече Хемичар.

„То није тако једноставно”, умеша се у спор Координатор. „Све што се овде дешава јесте једна карика дуготрајног историјског процеса. Мисао о помоћи долази из уверења да се друштво дели на 'добре' и 'зле'.”

„Уопште не”, прекиде га Хемичар. „Реци: на прогоњене и оне који прогоне. То није исто.”

„Добро. Замисли да нека високо развијена раса стигне на Земљу у време религијских ратова, од пре неколико векова, и да хоће да се умеша у сукоб — на страни слабих. Ослањајући се на своју моћ, забрањују спаљивање јеретика, прогоне иновераца и тако даље. Зар мислиш да би могли проширити на Земљи свој рационализам? Готово целокупно човечанство тада је веровало, и морали би постепено потаманити све до последњег човека. Остали би сами са својим рационалним идеалима!”

„Како, заиста сматраш да никаква помоћ није могућа?!” љутну се Хемичар.

Координатор га је дуго гледао пре но што је одговорио.

„Помоћ, Боже мој, шта значи помоћ? Ово што се овде дешава, што овде видимо, плодови су одређене друштвене конструкције, требало би њу сломити и створити нову, бољу — а како ми то да учинимо? Па, ово су бића са другачијом физиологијом, психологијом, историјом од нас. Не можеш овде увести нашу цивилизацију. Морао би да начиниш план другачије цивилизације која би даље функционисала и после нашег одласка… Наравно, извесно време сам помишљао да се неки од вас носе са сличним мислима, као Инжењер и Хемичар. Мислим да је и Доктор тако сматрао, зато је сипао хладну воду на ватру разних аналогија које потичу са земље, је ли тако?”

„Јесте”, рече Доктор. „Бојао сам се да у наступу племенитости не пожелите да заведете овде 'ред', што би у пракси 'значило' терор.”

„Можда ови прогоњони знају како хоће да живе, само су још превише слаби да то остваре”, рече Хемичар. „А кад бисмо спасли живот само једне групе осуђених, и то би већ било много…”

„Али ми смо већ спасли једнога”, одврати нестрпљиво Координатор. „Можда знаш шта с њим да се чини даље?”

Одговори му ћутање.

„Ако се не варам, и Доктор је за старт?” упита Координатор. „Добро. Пошто сам и ја за, значи да смо у већини.”

Прекиде. Поглед му се укочи од запањености. Он је једини седео лицем према одшкринутим вратима. У мртвој тишини, из мрака је допирало само слабо клокотање воде, сви се окренуше за његовим погледом.

У отвореним вратима стајао је дуплаш.

„Како се он овде…” поче Физичар и речи му замреше на уснама. Схватио је своју грешку. То није био њихов дуплаш. Онај је био закључан у просторији прве помоћи. На прагу је стајао огроман појединац црнкасте коже, с ниско угнутим малим попрсјем, главом готово додирујући давратак. Био је покривен земљастом материјом одоздо до горе, при чему је окружавала мало попрсје као оковратник; око њега се омотавао дебео сплет зелене жице. Кроз изрез на боку видео му се широк, метално сјајан појас, чврсто опасан на телу. Стајао је непомично. Његово пљоснато, наборано лице са два крупна плава ока било је покривено прозирним плаштом левкастог облика који се ширио наниже. Из њега су се издвојиле танке пруге што су више пута обмотавале мало попрсје и биле укрштене напред, што је чинило као неко гнездашце у коме су почивале његове, исто тако завојима обмотане, руке. Само су се истицали чворасти прсти који су се додиривали лако суженим врховима.

Сви су седели онако како их је изненадио својом појавом. Дуплаш се погнуо још више, отегнуто накашљао и полако ступио напред.

„Како је он ушао?… Црни је у тунелу…” шапну Хемичар.

Дуплаш се полако повлачио унатраг. Тренутак је ишао, па стао у полумраку ходника и по други пут ушао унутра, или тачније провукао само главу, под самим довратком.

„Пита може ли да уђе…” рече шапатом Инжењер. И плану: „Али изволите изволите!”

Устао је и повукао се под супротни зид. Сви пођоше за њим, а дуплаш је гедао на испражњену средину кабине, сасвим безизражајно. Полако је ушао и погледао око себе.

Координатор је пришао екрану, повукао штап на коме је био разапет, а кад је материјал фркнуо и свинуо се, откривши таблу, рекао је: