Станислав Лем - Еден

Бројач поче да преде.

Дуплаш испусти слаб глас, као да се гушио. Читавих неколико секунди, који су Физичару изгледали као вечност, гледао му је у очи дубоким, бледим погледом. Затим, Физичару су грашке зноја почеле да клизе низ чело — дуплаш нагло олабави попрсје, склопи очи и беспомоћно клону на узглавље, истовремено чудно напрежући чворасте прстиће обе руке. Тренутак је лежао тако као мртав, затим отворио очи, сео и загледао се у Физичарово лице.

Овај климну главом, однесе апарат на сто, гурну ногом таблу и потмулим гласом добаци Кибернетичару.

„Разумео је.”

„Шта је разумео?…” промуца овај, потресен овом немом сценом.

„Да мора умрети.”

Уђе Доктор, погледа на таблу, на расуте стакласте отпатке, на њих.

„Шта се ту дешава?” упита. „Шта то значи?!” повиси гневно глас.

„Ништа посебно. Имаш већ два пацијента”, рече равнодушно Физичар, а док га је Доктор запањено гледао, узео је са стола бројач и управио његов крај према сопственом телу. Радиоактивна прашина продрла је у материју комбинезона — и Гајгер стравично зазврја.

Докторово лице плану. Тренутак је стајао непомично, чинило се да пуца у под шприцем који је држао у руци. Онда му се боја полако поче враћати у лице.

„Тако?”, рече. „Добро. Ходи.”

Тек што изиђоше, Кибернетичар обуче заштитни мантил и поче журно да скупља радиоактивне остатке. Извукао је из лежишта полуаутомат за прочишћавање и пустио га на мрљу што је остала на поду. Дуплаш је непомично лежао, гледао његово пословање и неколико пута слабо кашљуцнуо. После неких десет минута Физичар се врати са Доктором. Имао је на себи бело платнено одело, а руке и врат били су му обмотани завојима.

„Готово”, рече весело Кибернетичару. „Ништа нарочито, први степен, можда чак ни то.”

Доктор и Кибернетичар почеше да подижу дуплаша, који је, схвативши шта је у питању, устао и послушно изишао са Доктором из лабораторије.

„И због чега је било све то?” упита Кибернетичар. Нервозно је ходао по просторији, туткајући у све пукотине црни вршак Гајгерова апарата. С времена на време, штектање би се нешто убрзало.

„Видећеш”, мирно му одговори Физичар. „Ако он има главу на своме месту, видећеш.”

„Па зашто ниси обукао заштитно одело? Жао ти је било тог минута времена?”

„Морао сам то да му покажем најпростије што је могуче”, рече Физичар. „Што природније, без икаквих измотавања, разумеш?”

Ућуташе. Сказаљка зидног часовника полако се померала. Кибернетичара најзад поче да мучи поспаност. Физичар је, манипулишући прстима што су вирили из завоја, невешто запалио цигарету. Упаде Доктор у умрљаном мантилу, и бесно повика на Физичара:

„Ти, ти?! Шта си с њим учинио?!”

„А шта?” подиже главу Физичар.

„Неће да лежи! Једва је допустио да га превијем, и одмах се гура у врата, и ево, већ га имаш ту…” додаде тише.

Дуплаш уђе. Незграпно је шантуцао. По поду се вукао за њим одмотан крај завоја.

„Не можеш да га лечиш против његове воље”, хладно рече Физичар. Баци цигарету на под, устаде и угаси је ногом. „Узећемо ваљда онај калкулатор из навигационе, а? Има највећи домет екстраполације”, рече Кибернетичару. Овај се трже пробуђен, скочи на ноге, погледа их мало буновно и брзо изиђе. Оставио је отворена врата. Доктор је с песницама у џеповима мантила стајао на средини лабораторије. На слабо кашљуцање, окрете се. Гледао је дива који се полако приближавао, па одахну.

„Већ знаш?” упита га.” Већ знаш, а?”

Дуплаш кашљуцну.

Друга тројица спавали су читавог дана. Кад су се пробудили спуштао се сумрак. Пођоше право у библиотеку. Представљала је стравичну слику. Столови, под, све слободне фотеље биле су натоварене гомилама књига, атласа, поотвараних албума, стотине исцртаних листова били су разбацани под њиховим ногама, помешани с књигама лежали су делови апарата, табеле у боји, кутије од конзерви, тањири, оптичка стакла, аритмометри, цевчице. На зид је била наслоњена табла с које се сливала вода помешана с кредним прахом. Рапави слој сасушеног кредног праха покривао им је прсте као кора, бело су им били умрљани и рукави, па чак и колена. Седели су наспрам дуплаша зарасли у браду, закрвављених очију, и пили кафу из великих шоља. На средини, тамо где се раније налазио сто, на слободном простору дизао се костур великог електронског калкулатора.

„Како иде?” упита Координатор с прага.

„Сјајно. Већ смо усталили хиљаду шестсто појмова”, одврати Кибернетичар. Доктор устаде. Још је имао на себи бели мантил.