Станислав Лем - Еден

Нагиб се завршио и његовим дном, прошараним пламенкастим стенама стигоше на противпадину, проширену све до линије хоризонта. Гусенице већ више уопште нису упадале. Терен је био набијен а појавили су се и први, колачасти бокори гроздастог растиња, готово црног, које се само, када се гледало према ниском сунцу, провидело вишњевом бојом, као да је лишћасте мехуриће испуњавала крв. Још даље према југо-западу растиње је постајало више, ту и тамо испречујући се на путу, али је Бранитељ јурио преко њега, заривајући се до половине гусеница, готово не успоравајући брзину, испуштајући приликом гажења потмуо, непријатан тресак, и гласове многих хиљада пуцкетајућих мехурова, из којих је прскало лепљиво, црно мазиво, мрљајући керамитске плоче, тако да је убрзо читаво Бранитељево тело све до куле било као попрскано мрко-риђом бојом.

Били су на двестотом километру и сунце је већ додиривало западну линију хоризонта. Дуга, преувеличана сенка возила таласала се, извијала и све више протезала. Одједном под Бранитељем нешто шкрипну, он се за тренутак лако придиже и западе у нешто што се с отегнутим пуцкетањем распрсну. Инжењер закочи, али прешли су још неколико метара пре но што возило стаде. У широкој, кроз честар начињеној, колотечини иза себе угледаше делове риђасте конструкције коју је Бранитељ својом тежином згазио, и ти делови беху помешани с поцрнелим комадићима жбуња. Кренуше даље и опет нагазише, овога пута једном гусеницом, на делове решетке, комаде избушеног лима, при врху обрасле брадавичавим жбуњем извијених, рупичастих кракова. Бранитељ је све то кидао гусеницама, гњечио заједно с масном масом што је истицала из пуцајућих гроздова у шкрипаво тесто. После извесног времена, зид од растиња постаде још виши. Огавно трештање и писак зарђале гвожђурије престаде. Онда се шибајуће вреже са брадавичастим задебљањима размакоше на обе стране — и нађоше се у дубини неколико десетина метара широког просека. На другој страни црнео се исти зид честара као овај кроз који су се пробили. Инжењер у месту скрену, и они потераше наниже просеком налик на шумски пут. Његово глиничасто дно било је набијено, покривено иловичастим траговима који су показивали да је некад туда текла вода.

Просек није ишао право. Понекад је половина великог, скерлетно усијаног сунчаног диска долазила испред машине, болно их заслепљујући, понекад се на заокретима крила и само крвавим одсјајима просецала мастиљасти честар, који се дизао и до два и три метра у висину, збијен. Пут се сужавао, а нагиб је истовремено растао, и одједном пред собом угледаше читав диск залазећег сунца. Пред њим се, неколико стотина метара ниже, простирао велики, разнобојни простор.

У дубини је пламтела површина воде, одсликавајући сунчево црвенило. Обала језера, неравна, покривена мрљама тамног растиња, показивала је вештачка учвршћења, машине на раскреченим ногама, а нешто ближе, готово над самим обронком урвине на чијем се рубу Бранитељ нагло зауставио, у неправилном мозаику су се дуж светлих пруга шириле зграде, низови окомитих, оштро светлећих јарбола, не већих од шибица. Доле је владао жив саобраћај, на разне стране пузиле су поворке сивих, беличастих и мрких тачкица, међусобно се мешале, ту и тамо стварале концентричне скупине и опет се разилазиле у виду издужених врпци, а при том је цео тај густо насељени терен непрекидно блештао ситним искрицама, као да су на десетинама кућа становници неуморно затварали и отварали прозоре, чија су окна светлела и одражавала сунчани блесак. Доктор испусти одушевљени повик.

„Хенриче, најзад си успео! Најзад нешто нормално, обичан живот, и какав положај за осматрање!”

Говорећи то, већ је пребацивао ноге преко руба отворене куле. Инжењер га задржа.

„Ама, чекај! Видиш сунце? Заћи ће за неких пет минута и ништа више нећемо видети. Морамо снимити на траку целу ту панораму, и то с великим убрзањем, иначе нећемо стићи.”

Хемичар је већ извлачио испод седишта камере. Брзо му помогоше да стави највећи телеобјектив, налик на цев кремењаче, бацајући стативе у брзини на земљу. Инжењер за то време разви сплет најлонског ужета, закачи га о ивицу куле возила, а остатак ужета баци преко предњег краја, и скочи доле.

Друга двојица су већ постављали стативе и трчали на руб обронка, Инжењер је трчао за њима са два краја ужета у рукама, повукао их и прикачио за појас обојици.

„У заносу бисте још слетели!” рече им. Сунчев диск већ се спуштао у успламтелу воду језера кад су поставили камере и кад је почео брзи шум механизма, а велики објектив се загледао у долину. Доктор клече придржавајући предње ноге стативе, којима је претила опасност да се сруше у провалију. Хемичар примаче око камери и искриви се.