Станислав Лем - Еден

„Пас у кога се пуцало, боји се пушке.”

„Чујте”, рече Координатор, „чини ми се да је ово мртва тачка. Налазимо се у ћорсокаку. Шта предузети даље? Поправке, добро, то се разуме само по себи, али хтео бих…”

„Нова експедиција?” натукну Доктор. Инжењер се невесело смешкао.

„Је ли? Увек сам с тобом. Куда? У град?”

„То би значило сигуран сукоб”, брзо добаци Доктор. „Јер нећеш отићи другачије, но на Бранитељу. А на нивоу цивилизације који смо успели да достигнемо заједничким напором — кад имаш при руци антипротонски топ, нећеш се ни обазрети, а почећеш да пуцаш. Морамо избегавати борбу по сваку цену. Рат је најгори начин прикупљања знања о туђој култури.”

„Уопште нисам мислио на рат”, одврати Координатор. „Бранитељ је баш одличан заклон и тако много може да издржи. Чини се да све указује на то да је становништво Едена дубоко раслојено и да са слојем који предузима разумна дејства, нисмо засад успели да успоставимо контакт. Разумем да би испад у правцу града могли да схвате као противудар. Остао нам је ипак неистражени западни правац. Два човека потпуно су довољна за опслуживање кола, остали могу остати и радити у ракети.”

„Ти и Инжењер?”

„Не мора баш тако. Можемо се повести Хенрик и ја, ако хоћеш.”

„У том случају биће ми потребан неко трећи, вешт са Бранитељем”, рече Инжењер.

„Ко жели?”

Желели су сви. Координатор се и нехотице осмехну.

„Тек што су топови прекинули паљбу, изједа их отров радозналости”, издекламова.

„Онда крећемо”, изјави Инжењер. „Доктор, наравно, хоће да буде с нама, као представник разума и благости. Одлично. Добро је што ти остајеш”, рече Координатору, „јер знаш поредак радова. Најбоље је да одмах поставите Црнога на један теретњак, али не почињите копање под ракетом пре но што се ми вратимо. Хтео бих да још проверим статичка израчунавања.”

„Као представник разума хтео бих упитати који је циљ овог похода?” рече Доктор. „Чим пробијемо блокаду, ступамо у фазу конфликта хтели ми то или не.”

„Дај противпредлог”, одврати Инжењер. Стајали су у тихом, готово певном шуму растуће живе ограде, која је требало брзо да им израсте изнад глава. Сунце се преламало у беле и разнобојне искре кроз њене жиласте сплетове.

„Немам никакав”, признаде Доктор. „Догађаји нас непрестано престижу, а досад су омањивали сви планови унапред начињени. Можда би најразумније било уздржати се од било каквог изласка. За неколико дана ракета ће бита оспособљена за лет. Кружећи око планете на малој висини можда ћемо моћи дознати више и слободније но сада.”

„Не верујеш ваљда у то”, успротиви му се Инжењер. „Ако не можемо ништа да сазнамо кад све истражујемо изблиза, шта нам може рећи лет на надатмосферској висини? А разум, Боже мој… Да су људи били разумни, никад се не би нашли овде. Чега има разумног у ракетама које лете на звезде?”

„Демагогија”, прогунђа Доктор. „Знао сам да вас нећу уверити”, додаде. Пође полако дуж стакласте препреке.

Остали су се враћали у ракету.

„Не рачунај на сензационална открића. Претпостављам да се према западу протеже терен сличан овоме овде”, рече Координатор Инжењеру.

„Откуд знаш?”

„Нисмо могли пасти баш на средину пустињске мрље. На северу фабрика, на истоку град, на југу висораван с 'насељем' у котлини, што значи да се највероватније налазимо на крају пустињског језичка који се шири према западу.”

„Могуће. Видећемо.”

Неколико минута после четири, доња теретна клапна се затресла и полако спустила наниже као чељусти прождрљивца. Затим се зауставила као кос мост у ваздуху. До земље је од њеног руба недостајало више од метра.

Људи под ракетом стајали су с обе стране отвора забачених глава. У зјапећој унутрашњости најпре се указаше размакнуте гусенице које су с растућим брујањем суљале право, као да је велика машина хтела да скочи у ваздух и за трен још видеше сивожути доњи део. Онда се та грдосија над њиховим главама заљуља, силовито се наже напред, удари обема гусеницама о висећи испуст да само затутња, онда на њима крете наниже, прекорачи метарску празнину, захвати пред њим вршцима гусенаца терен, трже га, у делићу секунде учини се да ће обе полако мељуће траке профилираних плочица стати, али уследи трзај, и дижући у водоравни положај своје спљоштено чело Бранитељ пређе неколико метара по равном, док не замре са певним брујањем.

„Но, а сад, драги моји”, Инжењер помоли главу кроз мали задњи отвор, „склањајте се у ракету, јер ће постати вруће, и не излазите једно пола часа. Или још боље, најпре пошаљите Црнога да провери преосталу радиоактивност.”