Станислав Лем - Еден

„Мораћемо је ликвидирати”, рече Координатор, дижући поглед. „И то одмах. Шта је тамо?” додаде.

При светлу лампе угледаше Хемичара који се извуче из тунела и притрча колима. Измешаше се журна питања и одговори. Инжењер је сишао и у машинском одељењу искључио струју. Лампа сину последњи пут и завлада мрак. Одмах се изразитије издвојило црвенило пожара, али сада више према југу.

„Има их тамо као плеве”, рече Инжењер који се вратио на површину и стао поред ракете, окренут лицем према црвенилу. Лице му је било сиво на непомичном одблеску.

„Оних великих бумбара?”

„Не, дуплаша. Виделе су се њихове појаве на подлози тог светлећег теста. Много су журили. Очевидно се тесто згушњавало, хладећи се. Омотавали су их неким решеткама, однатраг и са стране, Предњи део, то значи онај окренут на нашу страну, остајао је слободан.”

„И шта? Сад ћемо седети скрштених руку и чекати”, поче повишеним гласом Хемичар.

„Нипошто”, рече Координатор. „Одмах се прихватамо провере исправности Бранитеља.”

Мало поћуташе, гледајући у црвенило које је неколико пута јаче лизнуло.

„Хоћеш да испустиш воду?” мрачно упита Инжењер.

„Докле год буде могуће нећу. Већ сам помишљао на то. Покушаћемо да отворимо клапну. Ако контролни апарати покажу да механизам отварања дејствује, затворићемо га поново и просто чекати. Клапна ће се приликом пробе придићи само који милиметар, што значи да ће се у најгорем случају излити неколико десетина литара воде. Таква мала радиоактивна мрља није проблем, снаћи ћемо се с њом. Али, зато ћемо знати да у сваком случају можемо на Бранитељу изићи ван и имати слободу маневрисања.”

„У најгорем случају мрља ће бити, али од нас”, рече Хемичар. „Питам се шта ћеш имати од тих огледа ако напад буде атомски?”

„Керамит ће издржати до триста метара од тачке нула.”

„А ако експлозија буде на сто?”

„Бранитељ ће издржати експлозију и на сто метара.”

„Укопан у земљу”, поправи га Физичар.

„Па шта? Ако наиђе потреба, укопаћемо се.”

„Ако експлозија буде чак и на четири стотине, клапна ће се термички затворити и нећеш изићи! Скуваћемо се као ракови!”

„Све је то бесмислено. Засад бомбе не лете а, рецимо то себи најзад, до ђавола, ракету нећемо напустити. Ако је униште, питам се од чега ћеш начинити другу?”

После тих Инжењерових речи завлада ћутање.

„Ама, чекајте!” присети се одједном Физичар. „Па Бранитељ није комплетан! Кибернетичар је извадио из њега диоде.”

„Само из нишанског аутомата. Може се нишанити и без аутомата. Уосталом, знаш, ако се пуца антипротонима, може се погодити поред, а резултат ће бити једнак…”

„Чујте, хтео сам нешто да упитам…” огласи се Доктор. Сви се окренуше према њему.

„Шта?”

„Ништа посебно, само шта ради дуплаш…”

За трен сви заћуташе, а онда прасну салва смеха.

„Сјајно!” повика Инжењер. Расположење се променило, као да је опасност нагло нестала.

„Спава”, рече Координатор. „Бар је спавао пред осам, кад сам завирио у његову просторију. Он уопште може готово стално да спава. Да ли он нешто једе?” упита Доктора.

„Код нас неће ништа да једе. Не знам шта једе. Од онога што сам му потурао, ништа није такнуо.”

„Да, свако има своје бриге”, уздахну Инжењер. Смешкао се у мраку.

„Пажња!” разлеже се глас испод земље. „Пажња! Пажња!”

Муњевито се окренуше. Из тунела је излазио велики таман створ, благо закрештао и стао. За њим се појави Кибернетичар са запаљеном лампом на грудима.

„Наш први универзални!” представи га с тријумфом у гласу. „Шта је то?…” додаде гледајући редом у осветљена лица својих другова. „Шта се десило?”

„Засад још ништа”, одврати му Хемичар. „Али може се десити више но што бисмо желели.”

„Како?… Имамо аутомат”, помало беспомоћно рече Кибернетичар.

„Да? Па, онда му реци да већ може почети.”

„Шта?”

„Да копа гробове!”

После тог повика Хемичар одгурну испред себе окупљене и крупним корацима се упути напред, у мрак. Координатор је за тренутак стајао непомично, гледајући за њим, а затим крете у истом правцу.

„Шта му је?” упита забезекнути Кибернетичар који ништа није схватао.

„Шок”, објасни кратко Инжењер. „Припремају нешто против нас у оним дољама на истоку. Утврдили смо то за време вожње по воду. Вероватно ће нас напасти, само не знамо како.”

„Напасти?…”

Кибернетичар је био у мислима везан за свој рад и свој успех и чинило се да то што Инжењер говори никако не допире до његове свести. Гледао је раширених очију окупљене, затим се окрете према равници. Са црвенилом у позадини које је постајало сребрнасто-бело, враћале су се две појаве. Кибернетичар погледа иза себе — аутомат који се уздизао изнад људи стајао је одмах ту, непомичан, као исклесан од камена.