Станислав Лем - Еден

Рекао је себи да ће чекати још десет минута, па ако до тог времена не угледа светла возила… Било је тринаест до десет. Спусти руку са часовником. Црвенило од пожара — јесте, није се варао — полако се вукло дуж хоризонта и стизало већ до алфе Феникса. Кретало се према северу, налик на појас црвенкаст одозго, а мутно-беличаст у доњем делу. Поново погледа на часовник. Недостајало је још четири минута. Тад угледа рефлекторе.

Представљали су најпре мигаво светлашце, звездицу која је брзо треперила, затим су се раздвојили, скакали увис и падали, да би најзад почели све јаче да заслепљују и већ је чуо брзо клопарање точкова по шљунку. Возили су брзо, али не баш превише.

Знао је да џип може постићи већу брзину, и то што нису толико много журили, поможе му да се потпуно смири. Као и обично у таквим околностима, осети како у њему расте гнев.

Био је удаљен од ракете добрих триста корака, ако не и више. Џип нагло закочи. Доктор викну:

„Улази!”

Координатор притрча, скочи постранце на празно место, одмичући канту, и осети да је празна. Погледа људе у колима — на изглед се ником ништа није догодило. Погну се напред, дотаче цев бацача — била је хладна.

Физичар на његов поглед одговори погледом који није ништа говорио. Стога је чекао, не оглашавајући се, док не стигоше под ракету. Инжењер скрену оштро, инерција притисну Координатора уз седиште, празни канистри зазвечаше и кола стадоше тачно пред улазом у тунел.

„Вода испарила?” упита Координатор равнодушним гласом.

„Нисмо стигли ни да захватимо”, рече Инжењер. Осврну се према Координатору на свом окретном седишту. „Нисмо могли да приђемо потоку.”

Испруженом руком показа на исток.

Нико није силазио из кола. Координатор је испитивачки гледао час Физичара, час Инжењера.

„Запазили смо још први пут да се тамо нешто променило”, рече Физичар, „али нисмо знали шта и хтели смо да то проверимо.”

„А да се променило до те мере да више не бисте могли да се вратите, шта бисмо имали од такве опрезности?” рече Координатор. Више није скривао бес. „Хајде, напред, говори све, не цеди!”

„Они тамо нешто раде дуж потока, испред и иза њега, око брежуљака, у свим котлинама, дуж већих бразда, и то километрима”, рече Доктор.

Инжењер климну главом.

„Оно први пут, док је још било видно, само смо приметили читаве поворке оних великих бумбара. Кретали су се постројени у облику слова В и избацивали земљу као да су правили неке ровове. Често смо их видели тек на повратку, одозго са брежуљка, и нису ми се допали.”

„А шта ти се у њима није допало?” упита благо Координатор.

„То што су троугласти, а врх сваког троугла управљен је у нашем правцу.”

„Дивота! И не говорећи о том ни речи, повезли сте се тамо још једном? Знаш ли како треба звати такво поступање?”

„Можда смо начинили глупост”, рече Инжењер.” У ствари, сигурно да смо учинили, али на помисао да ћемо овде већати треба ли возити други пут, ко треба да излаже опасности свој драгоцени живот и тако даље, одлучисмо да то обавимо брзо и сами. Рачунао сам на то да ће у мраку морати некако да осветле место радова.”

„Нису вас приметили?”

„Готово је сигурно да нису. У сваком случају, нисам видео никакве ознаке — нису нас напали.”

„Како сте сад возили?”

„Скоро све време брдским гребенима, само не баш врховима, већ нешто ниже, да нас не би запазили наспрам неба. Наравно, без укључивања светла. Зато је тако дуго потрајало.”

„То значи да уопште нисте пошли да узмете воду, а канистре сте понели тек да заварате Хемичара?”

„Не, није било тако”, умеша се Доктор. Још су седели у џипу, док је на њих у равномерним размацима падала светлост лампе.

„Хтели смо да приђемо потоку много даље, с друге стране, али није се могло.”

„Зашто?”

„И тамо раде, исто. Сада, то значи откад је пао мрак, сипају у те ровове неки светлећи плин. Давао је толико светлости да се одлично могло видети.”

„Шта је то?” Координатор погледа Инжењера.

Овај слеже раменима.

„Можда нешто растапају. Иако је то превише ретко да би било растопљени метал.”

„Чиме су то довозили?”

„Ничим. Полагали су нешто дуж бразда. Претпостављам да је гасовод, али не могу да тврдим.”

„Течни метал су пумпали плиноводом?!”

„Говорим ти шта сам видео у мраку кроз доглед, при врло лошем осветљењу. Средина сваког рова светли као живин пламеник, а унаоколо је све тамно. Уосталом, нигде се нисмо приближили на раздаљину мању од седамсто метара.”

Блинкерска лампа се угаси. За тренутак су седели не видећи се, а затим је поново засветлела.