Станислав Лем - Еден

Више од два часа тешко су радили, износећи из доње коморе разбијене комаде аутомата заривене један у други, готово нераскидиво међусобно стопљене резервне делове, који су при судару испали из лежишта и као усов покрили Бранитељев лафет. Највеће терете подизали су малим клештастим дизачем, а све што се није дало пренети кроз врата, Инжењер и Координатор су најпре раставили на делове. Два листа оклопног лима, забијена између Бранитељева смештаја и сандука с оловним циглама који га је притискао, најзад су исекли електричним луком, спровевши из машинског одељења водове из разводне плоче реактора. Кибернетичар и Физичар су сортирали оно што је већ изнесено из паклено шкрипеће гомиле олупина. Непоправљиве делове бацали су у старо гвожђе. Хемичар је опет то старо гвожђе сортирао по врсти материјала. С времена на време, кад би требало подићи неки посебно масивни елемент конструкције, сви би остављали свој посао и прискакали упомоћ 'носачима'. Неколико минута пре шест, доступ до спљоштеног Бранитељевог чела био је отворен толико да су приступили отварању његове горње клапне.

Кибернетичар је први скочио пруженим ногама у тамни смештај онда затражио лампу, коју му спустише на каблу. Зачуше његов повик, као да је стизао из бунара:

„У реду су!” викао је одушевљено. „У реду су!”

Мало затим промолио је главу:

„Само да седнеш и возиш! Читава инсталација је у реду!”

„Јасно, па Бранитељ и мора много да издржи”, добаци озарено Инжењер. Имао је на подлактицама крваве огреботине од ношења терета.

„Драги моји, шест је часова, ако морамо по воду, треба кренути одмах”, рече Координатор. „Кибернетичар и Физичар имају пуне руке посла. Мислим да пођемо у истом саставу као јуче.”

„Не слажем се!”

„Па, схваташ”, поче Координатор, али му Инжењер не даде да доврши.

„Кадар си да учиниш исто колико и ја. Данас ти остајеш.”

Мало су се препирали, најзад Координатор попусти. У састав екипе која је кретала по воду ушли су Инжењер, Физичар и Доктор. Код Доктора ништа нису помогла убеђивања, хтео је да путује.

„Заиста се не зна где је безбедније, овде или тамо, ако то имаш на уму”, најзад рече онерасположен због Инжењерових напада. И попе се уз челичне лестве.

„Бачве имате припремљене”, рече Координатор.

„До потока немате више од двадесет километара. Одмах се враћајте с водом, чујете?”

„Ако буде могло, правимо две туре”, рече Инжењер, „то би било око четири стотине литара.”

„Видећемо како ће бити с турама.”

Хемичар и Кибернетичар хтедоше изићи за њима, али им Инжењер препречи пут.

„Не, без испраћања, опраштања. То нема смисла. Држите се. Један мора бити напољу, тај може поћи с нама.”

„То сам баш ја”, рече Хемичар, „видиш да нисам заузет.”

Сунце је стајало доста ниско. Проверивши квачила, волан и залиху изотопне мешавине, Инжењер седе напред. Тек што је Доктор сео у кола, дуплаш, који је седео под ракетом, испуза испод ње и усправивши се у свој својој висини зашљапа према њима.

Џип крете. Велики створ зајеча и појури за њима брзином која Хемичара запањи. Доктор нешто викну Инжењеру и кола стадоше.

„Ама, шта хоћеш”, фркну Инжењер, „па нећемо ваљда и њега возити.”

Не знајући шта да предузме, Доктор је збуњено гледао дива који га је надвисио за две главе, који му је одозго загледао у лице, премештао се с ноге на ногу и испуштао крештаве звуке.

„Затвори га у ракету. Поћи ће за тобом”, посаветова му Инжењер.

„Или га успавај”, додаде Хемичар. „Може појурити за нама и довући још којег.”

Доктор се сложи с тим. Џип приђе ракети, дуплаш појури за њим својим необичним скоковима, затим га Доктор повуче у тунел, што није био баш лак подухват. После нека четврт часа врати се, љут и изнервиран.

„Затворио сам га у предсобљу своје ординације”, рече, „тамо нема стакла ни оштрих предмета. Али, плашим се да не направи русвај.”

„Де, де”, дабаци му Инжењер. „Не буди смешан.”

Доктор хтеде нешто да му одговори, можда и оштро, али оћута. Поново кренуше и у великом луку обиђоше ракету. Хемичар им је махао руком чак и кад је видео још само високу усковитлану перјаницу прашине. Затим поче одмерено да шета поред плитко укопаног бацача.

Још је тако шетао и два часа касније, кад се међу витким пехарима што су бацали дуге сенке, појавио облачак прашине. Јајаст, јарко црвен сунчев штит управо је дотакао линију хоризонта, на северу су стајали сиви облаци, није се осећао уобичајени за то доба дана налет свежине — још је било загушљиво. Хемичар истрча из сенке ракете и угледа џип који је управо поскакивао на браздама које су начинили кружећи штитови.