Станислав Лем - Еден

„Ако је то смех”, прошапта Физичар.

„Такође ништа не би казивао. Чак и мајмуни се смеју.”

„Чекај”, рече Координатор. Очи су му блештале на мршавом, осунчаном лицу. „Рецимо да код њих постоји већи биолошки расап урођених способности него у нас. Да, једном речју, постоје слојеви — групе — касте оних који стваралачки раде, конструишу, и велика количина јединки које уопште нису способне ни за какав рад — ни за шта. И да, у вези с тим, те некорисне…”

„Убијају. Врше на њима огледе. Једу их. Не плаши се, можеш да кажеш све што ти падне на памет”, одврати Доктор. „Нико те неће исмејати јер је све могуће. Само, на жалост, човек ништа од тога што је магуће није кадар да схвати.”

„Чекај. Шта мислиш о томе што рекох?”

„А костури?” добаци са стране Хемичар.

„После ручка помажу науци”, објасни Кибернетичар са злобном гримасом.

„Кад бих ти изнео све теорије које су ми јуче прошле кроз главу док сам о томе размишљао”, рече Доктор, „настала би књига пет пута већа од оне коју пише Хенрик, мада сигурно не тако складна. Као дечак, упознао сам једног космонаута, видео је више планета но што је имао косе на глави, а још уопште није био ћелав… Имао је добру вољу, хтео је да ми исприча како изгледа предео, не сећам се сад тачно на ком месецу. 'Тамо су такве', рекао је и раширио руке, 'тако велике — и имају такве, и тамо је тако, а небо, другачије но у нас — другачије, то је тако', понављао је стално укруг, док се сам није почео смејати и одмахнуо руком. Не може се некоме ко нкад није био у пространству, рећи како је то кад висиш у празном и имаш под ногама звезде — а то се тиче само различитих физичких услова! Овде имамо пред собом цивилизацију која се развијала најмање педесет векова. У најмању руку! И ми хоћемо да је схватимо после неколико дана!”

„Морамо се много трудити, јер ако не разумемо, цена нашег неразумевања може бити… превисока”, рече Координатор.

Мало поћута, па додаде:

„И шта, по твоме, треба чинити?”

„Исто што и досад”, одврати Доктор, „али изгледе за наш успех сматрам ништавнима, као — као један према броју година колико је стара цивилизација Едена…”

Из тунела се помоли Инжењер и, видећи другове како почивају у широком појасу хлада као на плажи, збаци комбинезон и приђе им тражећи места. Хемичар му климну главом.

„Како је било?” упита га Координартор.

„Није лоше, имам већ готово три четвртине… уосталом, нисам на томе радио све време, јер сам покушао да ревидирам наш претходни поглед да она прва фабрика — на северу — дејствује тако како дејствује, јер је лишена контроле и раштимала се… шта је? Шта је у томе смешно? Хајде што се смејете?!”

„Рећи ћу вам нешто”, рече Доктор. Он је једини остао озбиљан. „Када брод буде способан за старт, доћи ће до побуне. Нико неће хтети да лети док не сазна… Јер, ако већ сада, уместо да у зноју лица свога заврћемо навојке…” рашири руке.

„Аха, и ви још о томе истом?” најзад се досети Инжењер. „И до чега сте дошли?”

„Ни до чега, а ти?”

„Заправо ни ја, али тражио сам неке најопштије и истовремемо заједничке одлике појава с којима смо се срели, и запањио се што фабрика, она аутоматска, није само производила стално изнова, већ је то чинила некако немарно — а поједини 'готови производи' међусобно су се разликовали. Сећате се?”

Одговори му потврдно гунђање.

„А ево јуче је Доктор скренуо пажњу на то да су се поједини дуплаши међусобно на чудан начин разликовали. Једни нису имали око, други нос, број прстију такође им је био различит, исто као и боја коже — све се то колебало у извесним границама — а то као да је била последица неке нетачности процеса с 'аргонском' технологијом — овде и тамо…”

„Па то је заиста занимљиво!” повика Физичар који је слушао с великом пажњом, а Доктор додаде:

„Но, најзад нешто битно — а даље? Даље?” окренуше се према Инжењеру који је збуњено вртео главом.

„Заиста немам храбрости да то кажем. Човек, кад онако седи сам, измишља разне…”

„Ама, говори!” викну Хемичар готово љутито.

„Кад си већ почео”, додаде Кибернетичар.

„Расуђивао сам овако: тамо — имали смо пред собом кружни процес производње, уништења и опет производње — а ви сте јуче открили такође нешто што је изгледало као нека фабрика — ако је то била фабрика, онда мора нешто производити.”

„Не, тамо ничег није било”, рече Хемичар. „Сем костура. Нисмо, додуше, тражили свуда…” додаде колебљиво.

„А ако та фабрика производи… дуплаше?” тихо упита Инжењер, и при општем ћутању настави: „Систем производње био би аналоган: серијска, масовна, с одступањима изазваним, рецимо, не толико недостатком контроле, колико самом особеношћу процеса тако сложених, да у њима настају одређена одступања од планиране норме, која се не подају управљању. Костури су се такође међусубно разликовали.”