Станислав Лем - Еден

„Колико је то могло бити часова?”

„Неколико минута после једанаест.”

„То значи да смо ми срели друге”, обрати се Хемичар Координатору.

„Не мора бити. Могли су се негде узпут задржати.”

„Сад ви говорите”, рече Физичар.

„Нека говори Доктор”, рече Координатор.

„Добро. Па, ево…” Доктор саже у неколико минута читав опис похода и настави: „Приметите да нас све што се овде дешава делимично подсећа на разне ствари познате са Земље, али увек само делимично, увек неколико камичака остаје прекобројно и не може да се уклопе у мозаик. То је врло карактеристично! Та њихова возила стигла су овамо као машине у бојном поретку, можда извидничка патрола, можда претходница војске, можда почетак блокаде? Као све помало, али на крају крајева ништа од тога а не зна се шта. Они глинасти ископи, природно, били су језиви, али шта су заправо означавали? Гробове? На то је личило. Затим оно насеље или како већ да се назове. То је било сасвим невороватно! Као сан. Добро, а костури? Музеј? Кланица? Капела? Творница биолошких експоната? Затвор? Може се мислити на све, чак и на концентрациони логор! Али нисмо тамо срели никога ко би нас хтео зауставити или успоставити с нама било какав контакт — ништа такво! То је ваљда најнесхватљивије, барем за мене. Цивлизација планете је без сумње висока. Архитектура — технички изузетно развијена. Грађење таквих купола као оне које смо видели, мора представљати озбиљан проблем. А поред тога — камено насеље које подсећа на средњовековни град. Зачуђујућа мешавина цивилизацијских степенова! При том мора да располажу савршеном сигнализационом мрежом, пошто су погасили светла у томе свом граду дословно минут после нашег стизања — а возили смо брзо и никог нисмо срели узпут… Без сумње су обдарени интелигенцијом, а гомила која нас је окружила понашала се као стадо овнова обузето паником. Ни трага од било какве организације… Најпре као да су од нас побегли, а затим нас опколили, згњечили, створила се неописива збрка, све је то било без смисла, просто сулудо! И уопште је све тако. Појединац кога смо убили био је обучен у некакву сребрнасту фолију — ови су били наги, једва неколико њих је имало на себи неке плетенице или крпе. Леш у ископу имао је у кожну израслину убачену цевчицу — и што је чудније, имао је око као овај кога видите, а други нису имали очи, већ нос, или обрнуто, кад на то мислим, обузима ме бојазан да ће нам чак и овај кога смо довели — мало помоћи. Настојаћемо, наравно, да се с њим споразумемо, али не верујем много да ћемо то постићи…”

„Целокупан досад прикупљани материјал траба записати и некако средити”, примети Кибернетичар, „јер ћемо се у њему изгубити. Морам да кажем… Доктор је сигурно у праву, али… Они костури — да ли су то одиста били костури? И онај случај с гомилом, која вас је најпре окружила а потом побегла…”

„Костуре сам гледао као што тебе видим. То је невероватно, али је истина. А гомила…” Доктор рашири руке.

„То је било потпуно лудило”, добаци Хемичар.

„Можда сте разбудили цело насеље и изазвали изненађење. Замисли, рецимо, хотел на Земљи у који одједном стиже овдашњи усковитлани круг. Јасно је да би избила паника!”

Хемичар је упорно одмахивао главом. Доктор се осмехну.

„Ниси тамо био, па ти је тешко то објаснити. Паника — одлично. А затим, кад су се сви људи већ посакривали и поразбежали, круг вози улицом, и тада један од бегунаца, наг, како је искочио из кревета, тресући се од страха јури за тим кругом и даје команданту знакове како хоће с њим да пође. Шта велите?”

„Но, он вас није молио…”

„Није молио? Упитај њих ако ми не верује шта се десило кад сам се, као, направио како хоћу да га одгурнем, да се врати тамо натраг. Уосталом — хотел, а даље гробови, отворени гробови пуни лешева.”

„Драги моји, сада је четврт до четири”, рече Координатор, „а сутра, односно данас, могу нам доћи поново у посету. Уопште, може овде у сваком тренутку свашта да се деси. Ничему се нећу зачудити! Шта сте урадили у ракети?” упита Инжењера.

„Мало, јер смо око четири часа седели поред бацача. Прегледали смо један суперпроводни електромозак типа 'микро', радио-апаратура је спремна да проради. Кибернетичар ће ти тачније рећи. Много крша, на жалост.”

„Надостаје ми шеснаест ниобно-танталних диода”, рече Кибернетичар. „Криотрони су цели, али без диода ништа с електромозгом нећу учинити.”

„Не можеш да узмеш из других?”

„Узео сам доста, преко седамсто.”

„Више нема?”