Станислав Лем - Еден

Опет завлада тишина, само је из даљине допирало час тише, час нешто гласније, све удаљеније брујање.

„Ови су били колосални, видели сте?!” рече Хемичар.

Координатор још подоста сачека, најзад укључи рефлекторе, откачи, џип се закотрља најпре самом својом тежином, а затим све брже појури наниже. Иако је браздама било угодније возити, јер су заобилазиле све неравнине, више је волео да не ризикује — могла је на њих да налети отпозади нека од прозирних грдосија. Лако померајући волан, трудио се да у мислима прати правац вожње возила на која су наишли — долазила су са северо-запада, а удаљавала се према истоку, али то ни о чем није сведочило — скретала су, и таквих скретања су могла да начине више. Он не рече ништа, али је био узнемирен.

Неколико минута после два часа, у светлима блесну огледалска трака. Дуплаш, који за време сусрета у мраку није ни трепнуо, од извесног времена се освртао по околини, помоливши главу. А кад џип стиже до огледалског појаса, велики створ се нагло закашља, засопта и слабо јечећи поче да се усправља, мешкољи, сав се преместио на једну страну, као да је хтео да искочи из кола што су јурила.

„Стани! Стани!” викну Доктор. Координатор закочи, зауставише се на један метар пред траком.

„Шта се десило?”

„Он хоће да побегне!”

„Зашто?”

„Не знам, можда због овог — угаси рефлекторе!”

Координатор послуша. Тек што је завладао мрак, дуплаш се тешко свали на своје место. Кренуше с угашеним рефлекторима. За секунд је с обе стране џипа блеснуо одраз звезда на црним плочама, а онда опет почеше да возе по земљи. Рефлектори ударише у ноћ. Били су на равници. Џип је јурио све брже, читаво његова конструкција је вибрирала, подрхтавала, вапнене стене с великим сенкама што су се на песку окретале као око окомите осовине, летеле су у позадину, песак је шибао испод гума, хладан ваздух је просто уједао, ударао у лице, од брзине је хучало, шумило, камичци су звучно одскакали у ваздух. Хемичар се скупио, настојећи да колико год може заклони главу иза предњег стакла. Возили су по равном, брзина је стално расла, очекивали су да у сваком тренутку угледају брод.

Било је договорено да они што остану извесе на крми блинкерску лампу, али минути су протицали, џип је мало успорио, скренуо, сада су возили према северо-истоку, а унаоколо се стално простирао мрак. Одавно су већ возили само с малим светлима, онда је Координатор искључио и њих, не марећи за ризик да налети на неку невидљиву препреку. Једном запазише мигајуће светлашце и појурише према њему с највећом журбом, али већ после неколико минута се уверише да је то напросто нека ниска звезда. Било је два и двадесет.

„Можда им се лампа покварила”, огласи се Хемичар. Нико му не одговори. Пређоше наредних пет километара и опет скренуше. Доктор се подигао с места и напрергнуто зурио у мрак. Успорише још више, онда кола снажно поскочише, најпре предњим, затим задњим точковима — превезли су се преко рова на песковитом терену.

„Вози лево”, рече одједном Доктор.

Џип скрену, и пред малим светлима указаше се удубљења. Прескочише другу, пола метра дубоку бразду, када сви одједном угледаше слаб освит и на његовој подлози издужену, погнуту сенку, чији је врх за трен окружио ореол и кад нестаде, изгубише га из вида. Џип с наглим трзајем јурну право. Нови блесак лампе, заклоњене крмом брода издвоји три ситне појаве и Координатор укључи рефлекторе. Трчали су према њима дигнутих руку.

Координатор успори и кад се ови што су трчали уклонише с пута, заустави кола неколико метара иза њих. Ракета се дизала у близини. Приђоше јој тако да је горњи део крме заклонио окачену лампу.

„Ту сте?! Сви?!” викну Инжењер. Прискочи џипу и трже се унатраг кад угледа четврту, безглаву прилику која се немирно мрдала.

Координатор загрли једном руком Инжењера, другом Физичара, и стајаше тако читав секунд, као да се на њих ослања. Окупише се сва петорица крај бочног рефлектора. Доктор је нешто тихо говорио дуплашу.

„Код нас је све у реду”, рече Хемичар, „а код вас?”

„Мање-више”, одговори Кибернетичар. Један дуги тренутак гледали су се без речи.

„Извештавамо или полазимо на спавање?” упита Хемичар.

„Ти можеш да спаваш? То је лепо!” повика Физичар. „Да спаваш! Добри Боже! Они су овде били, знате?”

„Тако сам и мислио”, рече Координатор. „Је ли… дошло до сукоба?”

„Није. А ви?”

„Ни код нас није. Мислим… то што су открили ракету, може се показати важније од оног што смо ми видели. Хајде, причајте! Хенриче, можда ти…”