Станислав Лем - Еден

„Докажи то”, рече Инжењер.

„Најпре бих хтео да чујем шта ће рећи мој сапутник”, одврати Доктор, гледајући Хемичара који је седео запањен, безгласно мичући уснама, као да је нешто у себи говорио. Онда се нагло стресао.

„Да”, рече. „Ваљда је тако. Да. Све време, све до овога тренутка, нешто ме је у свему томе мучило, није ми давало мира. Осећао сам да је било тамо некакво пребацивање, неки неспоразум или, како да кажем — да — као да сам прочитао замршен текст и да нисам могао да ухватим на који су начин реченице испретуране. Сад ми се све средило. То је морало бити тако како он каже. Бојим се да то нећемо доказати — то се не да доказати. Требало је бити тамо, у гомили. Они нас уопште нису видели. Изузев неколицине најближих, разуме се, али баш те који су ме окруживали, није ухватила општа паника. Рекао бих, напротив, да је мој изглед деловао на њих отрежњујуће. Како су ме гледали, били су напросто много зачуђени становници планете који су угледали незнана створења. Уопште нису хтели да ми учине ништа лоше. Чак се сећам да су ми у извесној мери помагали да се ослободим из гужве, наравно, уколико је то било могуће…”

„А ако је ту гомилу неко нахушкао на вас, ако је требало да буде само гоњење?” добаци Инжењер.

Хемичар одмахну главом.

„Тамо никог таквог није било, никаквих кружећих штитова, никакве оружане страже, никакве организације — био је потпун хаос и ништа више. Да”, додаде, „заиста се чудим што сам так сада то схватио! Они који су ме видели изблиза као да су долазили к себи док су се сви остали панашали бесно.”

„Ако је било тако како кажете”, огласи се Координатор, „то би означавало доста чудну подударност. Зашто су светла погашена баш у тренутку кад смо тамо стигли?”

„Ах, рачун вероватноће”, рече Доктор. И додаде гласније: „Не бих видео у томе ништа необично сем претпоставке, не без основа, да се таква стања дешавају релативно често.”

„Каква стања?”

„Свеобухватне панике.”

„И шта може да је изазове?”

„Могао би то бити далеки огранак цивилизационог процеса планете”, огласи се после тренутка општег ћутања Кибернетичар. „Период регресивног развитка, рецимо, упрошћено: цивилизацију растаче нека врста… друштвеног рака.”

„То је врло магловито”, рече Координатор.” Земља је, као што знамо, потпуно просечна планета. Дешавала су се на њој доба инволуција, читаве цивилизације су нестајале и пропадале, али обухватајући миленијуме, добићемо слику појачања сложености живота и његове растуће заштите. Називамо то напретком. Напредак се дешава на просечним планетама. Но, али постоје, у сагласности са законом великих бројева, статистичка одступања од просека, позитивна и негативна. Не треба се позивати на хипотезе о периодичној дегенерацији, назадовању. Можда су патње, које прате настајање цивилизације, овде биле и јесу веће него негде другде. Можда смо се искрцали баш кад се дешава 'негативно одступање'.”

„Математички демонизам”, прогунђа Инжењер.

„Та фабрика постоји”, примети Физичар.

„Та прва постоји, у реду, али постојање друге је хипотеза, која се не да одржати.”

„Једном речју, потребна је нова експедиција”, рече Хемичар.

„У том погледу нисам имао никаквих сумњи.”

Инжењер се осврте по околини. Сунце се изразито клонило према западу, сенке на песку постајале су све издуженије. Осећао се слаб ветар.

„Хоћемо ли данас?” упита гледајући Координатора.

„Данас би требало поћи по воду и ништа више.”

То говорећи, Координатор устаде.

„Дискусија је била врло занимљива”, рече с таквим изразом лица као да је мислио о нечем другом.

Подиже комбинезон и одмах га баци, толико је био загрејан од сунца.

„Мислим”, рече, „да предвече скокнемо колима до потока. Нећемо допустити да нам било шта спречи извршење плана, сем непосредне угрожености.”

Врати се до оних што су седели на песку. Мало их је гледао, а онда с оклевањем рече:

„Морам вам признати да сам ја мало… узнемирен.”

„Зашто?”

„Не допада ми се што су нас тако оставили на миру после оне прекјучерашње посете. Открили су нас пре више од двадесет четири часа и… ништа. Тако се не понаша ниједно друштво на које падне с неба настањени брод.”

„То би у извесној мери подржавало моју претпоставку”, примети Кибернетичар.

„О томе 'раку' који растаче Еден? Па, с нашег гледишта то не би било најгоре, само што…”

„Шта?”

„Ништа. Чујте, прихватимо се најзад поправке Бранитеља. Уклонићемо цео горњи крш, а под њим ће диоде сигурно бити неоштећене.”