Станислав Лем - Еден

Кренуше даље. Присуство других већ нису само наслућивали, него им је постајало несносно, осећали су га одсвуда, чак је доктор неодређено помишљао да би у том мраку бољи био и напад, макар и борба, од упорног, бесмисленог лутања које никуд није водило. Погледао је на часовник. Протекло је већ готово пола часа. Морали су одмах да крену натраг.

Хемичар, који се одмакао неколико корака од њега, подигао је своју лампу. У излому међу зидовима отварала се капија, засвођена на врху заоштреним луком. На обема странама прага дизала су се гомољаста камена стабла. Пролазећи крај мрачног отвора махинално је управио светиљку у том правцу. Светло прође преко низа зидних ниша и паде на повијена, нага леђа, закочена у том положају.

„Тамо су!” сикну, тргнувши се нагонски. Доктор ступи унутра. Хемичар му је осветљавао однатраг. Нага група приљубљивала се уза зидове, скупљена под бедемом таванице, као скамењена. У први мах учинило му се да су мртви — на светлу лампе тада блеснуше грашке зноја које су им се сливале низ леђа.

„Хеј!” рече слабим гласом, осећајући да је читава ситуација лишена сваког смисла. Негде високо, извана, разлеже се отегнут, треперав звиждук. У камени свод удари многогласни јек. Ниједан од скупљених није се померио; само су јечали танким, отегнутим гласовима, чуло се удаљено ступање, онда пређе у галоп, неколико тамних ликова промаче у великим скоковима, одјек се одазивао са све веће удаљености. Доктор провири из капије — било је пусто. Његова беспомоћност претварала се у хладан бес; стајао је пред капијом, и да би боље чуо, угасио је лампу.

Из мрака је допирао све ближи тапот.

„Иду!”

Доктор више осети него што угледа да Хемичар диже оружје, па удари по цеви надоле.

„Не пуцај!” викну. Празни заокрет нагло се испуни телима. На светлосним мрљама скакале су увис и на страну грбе. Створи се метеж. Велика, мека тела су се сударала. Огромне, као окрилаћене сенке пролетале су у дубини. Истовремено, уз буку, кркљав кашаљ, неколико отргнутих гласова стравично зацвиле, и огромна маса свали се пред Хемичарове ноге, поткоси га и он, падајући, у последњем делићу секунда спази загледано право у њих избечено лишће са белим очима. Његова лампа удари о камање и обави их мрак. Хемичар поче очајно да тражи лампу, пипајући рукама по калдрми, као слепац.

„Докторе! Докторе!” викао је, али његов глас се губио у метежу. Око њега промаче досетак тела, огроммих трупова и мајушних ручица, која су се прибијала, сударала. Већ је ухватио за метални цилиндар, почео се дизати на ноге, кад га снажни удар баци на зид, разлеже се висок звиждук, који као да је долетао с врха зида, онда на тренутак све замре, али тада осети талас топлине који је избијао из загрејаних тела, нешто га гурну, он се заврте, викну, осећајући склиски, огавни додир — и са свих страна га опколи тешко дисање.

Он притисну контакт. Лампа сину. Током неколико секунди у извијеној линији пред њим су се надимали огромни, грбави трупови, с висине су блештале на лишцима заслепљене очи, наборане главице се зањихаше, затим се голаћи, снажно гурнути однатраг, свалише на њега. Он крикну још једном. Свој глас није чуо у гужви која се створила унаоколо — пригњечених ребара, заривен међу мокре, вреле телесине губио је тле под ногама и није чак ни покушавао да се брани. Осаћао је како бива некуд наслепо гуран, вучен, трзан. Сиров смрад просто га је давио. Грчевито је стезао лампу на груди, осветљавала је неколико најближих, који су га запањено гледали и покушавали да се одмакну, али гомила није пуштала. Мрак је непрестано урлао промуклим гласовима а мала попрсја, обливена водњикавом течношћу као знојем, крила су се у избочењу грудних мишића. Онда ужасан талас притиска одједном одбаци према капији читаву групу у којој се Хемичар налазио и он, пригњечен, кроз гужву сплетених руку и трупова још виде сјај светла, опази Докторово лице, промакоше крај њега Докторова у крику отворена уста, па слике нестаде. Гушио се од тешког смрада, врх џепне лампе скакао му је под брадом, издвајао из мрака безока, без носа, безуста, пљосната, старачки отрамбољена лица, сва као обливена водом, осећао је сударе грба, за тренутак се смањи стиска, онда га опет притисну, бацише га леђима на зид, удари кичмом о стубић ухвати се и покуша да се приљуби уз њега, али га нови таласи оних што су надирали отргну. Бранио се свим силама, борио се само да остане на ногама јер би пад значио смрт, опипа неку камену степеницу, не, неки камени гомољ, попе се на њега и подиже високо светиљку.