Станислав Лем - Еден

Није било никога.

„Ко је?” викну.

Нико се не одазва.

„Значи, ја”, одлучи најзад. Ухвати за управИјач. Џип са упаљеним светлима крете дуж зида.

Неколико стотина корака даље отворише се степенице с плитким, танким степеницама. Водиле су наниже ограђене каменим бедемима.

„Остаћу овде”, рече.

„Колико нам дајеш времена?” упита Хемичар.

„Сада је девет. Дајем вам један час, с тим да се у току тога часа вратите. Можете имати тешкоћа у налажењу пута. Кад протекне четрдесет минута од овог тренутка, упалићу флару. Десет минута касније другу, после још пет минута — трећу. Трудите се да се у то време нађете на неком узвишењу, да макар црвенило запазите одоздо. Сад ускладимо часовнике.”

Обавише то у тишини прекиданој само налетима ветра. Ваздух се све више хладио.

„Бацач нећете узимати, у тој тесноћи и тако га не можете употребити.” Координатар је, као и сви кад су говорили, и нехотице стишавао глас. „Ејектори треба да вам буду довољни, уосталом, у питању је контакт. Али не по сваку цену. То је јасно, зар не?”

Обраћао се Доктору. Овај климну главом. Координатор додаде:

„Ноћ није најбоље време. Можда је довољно да се само обавестите о терену. То би било најразборитије. Овамо можемо и да се вратимо. Пазите да се држите заједно, заклањајући један другом леђа, и да се не упуштате ни у какве закутке.”

„Колико дуго ћеш нас чекати?” упита Хемичар.

Координатор виде како је одблесак светлости учинио да се Хемичарево лице оцртава као посуто пепелом, па се осмехну.

„Док не постигнемо успех. А сад, крећите.”

Хемичар пребаци појас ејектора преко врата да би имао слободне руке, оружје му је висило на грудима, а џепном светиљком је обасјавао почетак степеница. Доктор је већ силазио. Одједном на висини блеснуше бела светла, Координатор им је осветљавао пут. Неравнине камене површине показаше се увећане, као пуне сенки. Ишли су дугим ходницима светла што је падало однатраг, држећи се сенке дуж зида, док се у наспрамној улици не зацрне пространа сенка, са стубавима који су се издвајали на половини висине зида, као да су израстали из њега. Над улазом се видела гроздаста рељефна слика. Рефлектори удаљеног џипа бацали су остатке светла, полукружну лепезу одсјаја, на црни емајл предворја, удубљеног на прагу као од многабројних корака који су туда прошли. Полако су ушли унутра. Капија је била огромна, као да је предвиђена за дивове, на унутрашњим зидовима није било ни трага спојева или жљебова, као да је читава зграда била у целини изливена од једне громаде. Предворје се завршавало слепим угнутим зидом, са обеју страна видели су се низови удубљења, свако је у дну имало угнутости што су подсећале на клецала, а над њим се отварао и у дубину зида водио одвод за дим. Лампе су осветлеле само почетак те троугласте цеви са зидовима црним и као превученим глазуром.

Изиђоше ван. Неколико десетина корака даље, у изломима зида који је обухватао правилним, мада за њихове очи неразумљивим многозидним нагибима излаз бочне улице, прекидала су се светла што су их дотад пратила. Ушли су у ту уличицу кад се нагло нешто променило — камено сивило окружења угасило се као одувано. Хемичар се осврте, одасвуд их је окружавао мрак. Координатор је искључио рефлекторе, чији се блесак одозго преносио чак до тога места.

Он подиже поглед. Небо није видео, више је закључивао да је оно тамо. Његово далеко, хладно присуство осећао је читавом површином лица.

Кораци су гласно одзвањали у тишини. Камен је одмерено одговарао, ехо уличице, спуштене међу ограде зидова, био је кратак и потмуо. Обојица су као по договору, подигли леве руке и почели их вући дуж зида поред којег су ишли. Био је хладан и нешто мање гладак од стакла.

Мало после, Дактор упали лампицу јер му је пред очима заиграло више згуснутих црних мрља. Налазили су се на тргу, окруженом зидовима као дном бунара. У њиховим удубљењима прекиданим излазима пречница, низали су се у двореду, нагнути унатраг, управљени према небу и стога одоздо готово невидљиви прозори. Полако су прелазили унаокало својим лампама. Угледаше степенице у најужој уличици. Стрмо су силазиле наниже, преграђене на излазу водоравном, каменом гредом, глатко уграђеном међу зидове. Закачено о њу висило је, при дну раширено попут пешчаног часовника, тамно буре. Изабраше најширу уличицу. Убрзо осетише да се ваздух око њих променио. Слаба светлост лампице показа свод избушен као решето, као да је неко у широком слоју камена поизбијао троугласте отворе.