Станислав Лем - Еден

Идући један за другим, прешли су један и по метар спирале, када их задржа нагли трзај. Кабл, који је повезивао рефлектор са џипом, размотао се до краја. Дактор хтеде да иде даље, служећи се џепном лампом, али Координатор се успротиви. Од главног тунела одвајали су се на сваких десетак корака други, и лако је било изгубити се у том лавиринту као од надуваног стакла. Пођоше назад. Узпут покушаше да отворе један, други поклопац, али сви беху као спојени уједно с рубовама провидних зидова ћелије.

Два мехура била су покривена танким слојем фине, беличасте прашине. Ту и тамо назирала су се у њој нејасна разређења, чиме су се стварале форме неразумљивих трагова или фигура. Доктор, који је ишао последњи, сваки час је застајао крај испупчених зидова. Још није могао да схвати на који начин је постављен костур и шта га подупире. Хтео је да разгледа један од 'гроздова' у бочном ходнику, али је Координатор пожуривао, те Доктор одустаде, тим пре што се Хемичар, који је носио рефлектор, доста већ био удаљио, и унаоколо је владао мрак пун блештавих зидова.

Сада су силазили брже, и најзад с олакшањем удахнуше ваздух који је поред џипа био много свежији од оног устајалог и прегрејаног, какав је испуњавао стаклени тунел.

„Враћамо се?” огласи се помало упитно, помало потврдно Хемичар.

„Још не”, одговори Координатор. Окрете кола у месту јер је жљеб био доста широк. Рефлектори су у великом луку пресецали блештав мрак. Спустише се низ коси нагиб и стадоше наспрам улаза, који је као ниско, дуго платно био испуњен последњом вечерњом светлошћу.

Кад се нађоше напољу, Координатор одлучи да се провезу око основа цилиндричне грађевине. Урањала је у терен купастим, заобљеним обручем од ливеног метала, али не обиђоше га чак ни до пола, када пред рефлекторима заблешташе, набодени један на други, издужени блокови с рубовима оштрим као бритве и заградише им пут.

Каординатор падиже крај рефлектора и осветли позадину грађевине.

У језивом осветљењу појавише се мрко-црне нагомиланости камене лаве. Спуштајући се с висине, с падине, невидљиве у мраку, магма је над окружним бедемом висила као зид у облику полумесеца, подупрт густом шумом подупирача, косо заривених јарбола и рупичастих руку. Компликован сплет тих конструкција, са сенкама што су се кретале при окретајима рефлектора, заривала се системом међусобно спојених, дебелих штитова у чело мртвог таласа. Ту и тамо су се огромни блокови, одозго мутне боје, а на очврслим бочним површимама покривени сјајном, црном глазуром, пробили преко ограда и срушили доле, затрпавши металну палисаду кршем. Истовремено, могло је да се запази како је само чело магматске бујице, надимајући се, местимично поразмицало штитове, продрло међу њих набујалошћу, искривило јарболе, а понегде их и ишчупало, заједно с клинастим блоковима њихових темеља.

Та слика, стравична по својој жестини, угрожена поразом рвања с орогенетским силама планете, била је људима тако блиска и разумљива, да су то место напустили ободрени. Џип се повукао унатраг на слобадни простор између колоса и наставио пут у дубину долине.

Необична алеја протезала се право као стрела, и тако стигоше до подножја колоса где су, издужени као пшеничне њиве расли витки четвораугаони пехари исти као они са равнице око ракете. Змијасто растиње, пробијано светлошћу, показивало је да се под његовим сивим опнама на површини налази црвенкасто месо. Погођене светлошћу ове творевине су покушавале да се грче, као пробуђене, али тај покрет је био превише сањив да би се преобразио у неку одлучну акцију. Само је талас беспомоћних дрхтаја протицао неколико метара испред њих, у сноповима рефлектора.

Још једном застадоше крај претпоследње, цилиндричне грађевине. Улаз у њу заграђивао је одрон крхотина што су крцкале под њиховим ногама. Хтедоше џепним лампама да осветле унутрашњост изнад крша, али је та светлост била превише слаба, па опет скинуше рефлектор с кола и упутише се унутра.

Мрак, разбијан светлосним снопом који је кружио по зидовима, испуњавао је оштар задах, који као да је долазио од органске материје изједане хемикалијама. Већ при првим корацима упадоше до изнад колена у наслаге стакластих љуски. Хемичар се заплете у згужвану, зупчасту мрежу; кад се испетља из ње, испод крша се показаше издужени, жуткасто-бели делићи. Подигнут увис, рефлектор им показа зјапећи пролом на своду, из кога су висили читави гроздови, неки поотварани, празни, а унаокало су се гомилали остаци костура. Ступајући опрезно по трештавом одрону, вратише се у џип и наставише пут.