Станислав Лем - Еден

Стизали су колима већ под пространу надстрешницу. Координатор скиде ногу са акцелератора. Простран улаз зјапио је црнилом, рефлектори су се у њему беспомоћно губили, лево и десно ишли су широки, лако удубљени жљебови и дизали се увис као завоји огромних спирала. Џип, закочен, готово је стао, а затим почео врло полако да се пење на завој који је водио удесно.

Окружавао их је потпун мрак. У сноповима светла појављивали су се над рубовима жљеба и настајали Иепезасто размакнути прегршти косих, као телескопски извучених јарбола. Онда нешто над њима заигра умноженим сјајем, а кад подигоше главе, угледаше како се на врху назиру гомиле беличастих привиђења. Координатор упали широкоугаони рефлектор поред управљача и подигавши његов излаз, поче њиме да кружи унаоколо. Млаз светлости је, слабећи при крају пута, прешао као преко степеница преко белих, решеткастих творевина које су се, издвојене из мрака, зажариле коштаним блеском и нестале. Истовремено, у лице путницима хиљаде огладалских одраза ударише заслепљујућим одблесцима.

„Ово ништа не вреди”, зачуше његов гИас, изобличен лименим одјеком затвореног простора. „Чекајте, па имамо фларе.”

При светлости коју су расипали рефлектори што су горели над колима, Координатор је сишао са свог седишта, као црна сенка нагнуо се над рубом жљеба, нешто лупну металним звуком, а он викну:

„Не гледајте овамо, гледајие горе!” и прискочи колима. Готово у истом тренутку магнезијум се запали уз страшно шиштање, и аветињски, бучан сјај у трен ока одбаци мрак у страну.

Пет метара широк жљеб на коме су стајали завршио се нешто више, у луку одлазећи у дубину провидног ходника или боље рећи окна, тако се стрмо дизао у висину и у виду сребрнасте цеви улазио у страшно осветљени гуштик мехурова, који су висили над њима, испуњавајући — попут неизмерног мноштва ћелијица стаклене кошнице — цео купасто уздигнути простор. Светлосни одрази фларе умножавали су се у провидним зидовима ћелија које су упијале светлост. Иза њих, у стакластим ћелијама с навлаком избоченом као да је надувена, виделе су се галерије шепавих костура. Били су то снежно бели, готово искричави, широко насађени на лопатасте ножице, костури с лепезом ребара што су зрачно излазила из овално издуженог коштаног штита, а сваки такав, спреда незатворен грудни кош имао је у себи танушан, на половини нагнут мали костур нечег налик мало на птицу, мало на мајмунче, с безубом, кугластом лобањом. Безбројни редови белели су се позатварани као у стакленим јајима, кружећи у многоспратним спиралама све даље и све више. Хиљаде мехурастих опни увећавале су и ломиле светлост, тако да је било немогуће разликовати стварне облике од њихових одраза у огледалима.

Седели су као скамењени око шест секунди, затим се магнезијумска буктиња нагло угасила. Још расцепљен последњим, пожутелим сјајем, на коме су се заискрили трбуси мехурастих стакала, завлада мрак. Тек кад је протекао читав минут путници опазише да рефлектори кола још сијају, управљајући светлосне мрље у доњи део стакластих посуда.

Координатор потера кола до самог ушћа окна у које је жљеб прелазио купастим туљцем. Кочнице запишташе, кола лако скренуше, тако да би нагиб имала под једном страном, захваљујући чему им није претиИа опасност да се скотрљају, ако би папуча кочнице попустила, и сви изиђоше.

Тунел је прозирном цеви вадио оштро навише, али ако би се у њему пели широко подигнутих руку, могли би савладати нагиб. Они скинуше рефлектор из кугластог лежишта и пођоше у окно, вукући за собом дуги кабл.

Окно је, како су то опазили после неколико десетина метара, спирално водило кроз целу унутрашњост куполе. Прозирне ћелије ређале су се са обе његове стране, мало изнад удубљеног дна којим су ишли, много се нагињући напред. Било је то веома заморно, али стрмина тунела се нагло смањила. Сваки мехур, спљоштен на боковима, где се утапао у зидове других, помаљао је у тунел њушкаст излаз, затворен округлим, сочивастим паклопцем, тачно уграђеним у отвор. Они су ишли и ишли, док су се на покретном светлу померале поворке костура. Костури су били разних облика. Схватили су то тек после извесног времена, јер се они што су били у блиском суседству готово ничим нису разликовали. Да би се открила различитост њихове грађе било је потребно најпре упоредити примерке из удаљених огранака велике спирале.

Што су се више пели, тим видније су се затварали грудни кошеви костура, ноге су им се смањивале, као да их је гутао велики коштани штит, али зато су малим унутрашњим наказама расле главе, лобање су им се настрано шириле на једну и другу страну, слепоочнице су им се надимале тако да су неки имали као три уједно срасла лобањска лука, велики, средњи, и два мања, изнад очних отвора.