Станислав Лем - Еден

Цела долина делила се на два спрата, горњи под сунчаним небом, и доњи, невидљив, заклоњен слојем непробојних облака, према којима је џип јурио, љуљајући се и одскачући уз шкрипу кочница. Зраци сунца, које је већ ниско стајало још неколико тренутака, осветљавали су удаљене падине на супротној страни, на којима су светлеле, као да израстају из честара мрког и љубичастог растиња, приземне творевине с огледалским површинама. Тешко је било у њих гледати, јер су заслепљивале одраженим сунцем. Слој белих облака био је одмах пред њима а граница усека, обележена кривудавом линијом жбуња на азурној подлози остала је високо иза њих. Успоравали су све више, а онда их обухватише лелујава испарења, осетише загушљиву влагу и постаде готово тамно. Координатор закочи још једном, померали су се корак по корак кад поче да се развидњава. А заправо, очи су им се прилагодиле млечном полусветлу. Координатор покуша да упали рефлекторе. али их одмах угаси, јер је електрична светлост беспомоћно упадала у маглу. Одједном се магла разиђе.

Било је хладније, у ваздуху се осећала влага. Налазили су се на много блажем нагибу, одмах испод ниских облака који су сезали далеко, према мрким, црнкастим и сивим мрљама, неразговетним у дубини долине. Право пред њима нешто је просијавало, као да је у ваздуху био разливен слој уљасте течности, кад осетише као да им се очи нагло замаглише. Доктор и Хемичар истовремено подигоше руке да протрљају очи, али без успеха. Из тог разњиханог сјаја изронила је црна тачка и ишла право на њих. Џип је сад ишао по готово равном терену, глатком као да је био вештачки поравнат и учвршћен. Црна тачка пред њима је расла, видеше да се ваља на округлим балонима. Био је то њихов џип, његов одраз на некој површини. Кад је постао толико велики да су готово разликовали своја лица као у огледалу, поче се расипати, и нестаде. Кроз место на коме су очекивали да ће наићи на невидљиво огледало, прошли су не наилазећи ни на какву препреку. Само их је изненада запљуснуо талас бљутаве топлине, као да су се провезли кроз неопазиву, разгрејану преграду. Истовремено им оно 'нешто' за тренутак замагли очи и отежа гледање, али се одмах изгуби.

Гуме замљацкаше — џип је наишао на плитко поплављено место, на некакву каљужу. Терен су покривали плићаци мутне воде, од које се ширио слаб, горкаст задах, као да су у њој била растворена нека згаришта. Ту и тамо дизале су се неке гомиле избачене, светлије земље пуне воде, која је отицала у каљуже. Даље, на десној страни, црнеле су се некакве ритаве развалине, не остаци зидова, него као неких запрљаних, набораних тканина, једне над другима, сплетених, час уздигнутих на висину од неколико метара, час скупљених над самом земљом, с неправилним, празним, црним отворима. Возили су се поред ископа, а оно што се у њима крило нису видели. Координатор заустави возило крај једног, притера га до глинасте наслаге, да се очеша о њу предњим точком, па изиђе и попе се на њен врх. Наже се напред, над квадратним бунаром. Они на колима видеше како му се лице променило, а без речи притрчаше до њега. Грумен глине омаче се под Докторовом ногом, блато прсну. Хемичар га придржа и повуче за собом.

У ископу са окомитим и као машином учвршћеним зидовима лежао је наузнак, уроњен лицем, наг леш. Само је горњи део грудних мишића вирио над црним огледалом воде.

Три човека подигоше главе, згледаше се и сиђоше са глинасте хумке. Вода је истицала из меких комада глине под њиховим ногама.

„Јесу ли на овој планети само гробови?” повика Хемичар.

Стајали су крај џипа, као да нису знали шта да предузму. Координатор се окрете, пребледе, погледа око себе. Неправилни редови глинастих хумки протезали су се и даље. На десној страни стајали су сад делови оних ритавих рушевина. Нешто се између њих белело у змијастој, ниској линији. На другој страни, иза мрља раскопане глине блештала је у доњем делу широка, у горњем сужена косина, као изливена од земљастог, порозног метала. До тог основа долазиле су зупчасте траке. Далеко, међу облацима паре што су лењо протицали, видело се просијавање нечег усправног, црног, као зид огромног котла. Али, био је то колебљив и несигуран утисак, јер су се кроз појединачне размаке магле или паре провидели поједини делови целине, и осећало се само да тамо стоји нешто огромно, као исклесано од брда.

Координатор је већ седао у кола, кад до њих стиже дубок, као подземан уздах; беличасте магле с леве стране, које су дотад све заклањале, распадоше се у снажном удару, који их у следећем трену обави горким, продорним задахом. Угледаше тада телесину до облака високог, чудно обликованог димњака, куљао је из њега мрк стуб дебљине ваљда неких стотинак метара, расипао неспокојно, усталасано млеко облака, и нестајао. Трајало је то можда минут, затим тишина, па се опет разлеже пригушено стењање. Налет, који им је чупао косу, сада је променио правац, облаци спадоше ниже. Од њих су се одвајале дуге перјанице и заклањале црну рампу да се готово сасвим сакрила иза њих.